Европски парламент поздравља отварање осам поглавља у приступним преговорима и износи очекивање о отварању нових. Међутим, саговорници емисије „Свет са Спутњиком“ подсећају да Поглавље 35 може да буде активирано у било којем тренутку и да блокира остала.
Професор на Факултету политичких наука Слободан Самарџић подсећа да је наша Влада почетком 2014. године на то пристала када је прихватила преговарачки оквир за преговоре о приступању чији члан 13 каже да ће у једној фази преговора о приступању Србија и Косово потписати правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа. Ко је отворених очију и отвореног ума то ће превести једном речју — признање Косова, каже Самарџић.
„Али ту имате занимљиву игру времена, можда је наша Влада још у то време рачунала са чињеницом да Србија неће дуго имати прилике да постане пуноправна чланица. А можда и не, али у сваком случају тај процес приступања је прилично неизвестан у погледу свог циља. Приступање подразумева да на крају тог процеса и постанете пуноправни члан, али то је данас немогућа мисија. Европска унија има јако пуно својих унутрашњих проблема, у дубокој је институционалној кризи, кризи развоја и егзистенцијалној кризи, она се пре свега бави тиме. Један од момената који предодређује кризу је превелика компликованост тог система“, каже Самарџић.
Он додаје да систем ЕУ не може да функционише у овом институционалном аранжману који је важио када је у чланству било много мање држава. Док се не упрости систем одлучивања Европска уније неће моћи да се шири. Политика проширења остаје нека врста залеђене приче за Европску унију, а са друге стране то је главна шаргарепа које се даје Србији. Рационално би било да са те тачке гледишта Србија може бити комотна у погледу признања Косова, али политичка реалност је потпуно другачија, каже Самарџић.
„Они Србију терају свакодневно да обавља врло приљежно своје обавезе из Бриселског споразума, при чему има потпуно другу политику према Приштини. Она може да одбије шта хоће, али не добије никакве консеквенце, штавише, Приштина може и да закључи целу ту процедуру и да Србија сада испуњава све друге услове да нема шансу тог циља. Једног момента, ако Немцима попусте живци, могу да кажу, потпишите овај споразум. То је тако, то је реалност“, каже професор Самарџић.
Он додаје да Србија ипак још није економски способна да уђе у унутрашњу конкуренцију са земљама ЕУ, иако су из Европске комисије поново стигле хвале на рачун наше економије, а свакодневно их слушамо и од наших политичара.
Упитан да ли постоји могућност да Србија буде примљена пре времена, по принципу брзог уласка Румуније, Бугарске, па и Хрватске, због све напетијих односа са Руском Федерацијом, Милан Крстић, такође са Факултета политичких наука, каже да не верује у такав сценарио. Треба имати у виду све нове изазове са којима се Унија сусрела, до којих је дошло пре свега због доласка Трампове администрације, али и због других спољних и унутрашњих политичких изазова, каже Крстић.
„Помисао да би то могао да буде један одговор на склерозу, покушај да се ЕУ заштити од руског утицаја, како они перципирају Балкан, тиме што ће се учинити једна нова победа, условно речено, Европске уније, које дуго нема, а то је проширење на државе Западног Балкана по убрзаном принципу. Међутим, имајући у виду све оно што се дешава у последње време рекао бих да је такав сценарио, колико год да је био реалан у старту, сада готово неизводљив. О њему се не размишља, видимо да се помиње неки нови мини Маршалов план, могућност стварања царинске уније која се преко Београда пласира осталим актерима у региону. Ако хоћете да стварате царинску унију, ако хоћете да правите мини Маршалов план, шта год то значи, пошто још нисмо видели његове јасне контуре, то је више знак да ви хоћете да одржите регион у некој врсти блиског односа са вама, у некој врсти интерне интеграције на нивоу Западног Балкана, али не у статусу у којем ће брзо постати чланица Европске уније“, јасан је Крстић.
Он додаје да је пре представљања новог Маршаловог плана прво неопходно успоставити нормалне, функционалне односе унутар региона, да тензије које ескалирају при сваком изборном циклусу у некој од држава нестану. То не може одмах, због наслеђа конфликата, али политичке елите могу да раде на њиховом смањивању, каже Крстић.
„То се донекле дешава и зато смо и похваљени, али са друге стране опет кад се приближе избори свако има могућност да то искористи, али не и да не добије пацку за то из Европске Уније. Видели смо скоро и коментар господина Хана који је фактички одбио да коментарише све што је говорио Хашим Тачи, све што су говорили приштински политичари, имајући у виду да их је обрадовао чињеницом да је изборни циклус. Значи, ако су избори онда је све могуће. То није добро, генерално дискурс би морао да се промени како би сарадња била успешнија на другим нивоима, нижим од власти. Било би јако добро уколико би добили могућности заједничког повезивања кроз различите инфраструктурне пројекте“, каже Крстић.
Професор Самарџић са друге стране мисли да би у овом тренутку за Србију било најкорисније да на неко време успори преговоре о приступању ЕУ, односно да се преиспита Споразум о стабилизацији и придруживању.
„Тражио би нову врсту уговора са ЕУ који би се састојао из серије билатералних споразума. Њима су најважнији спољна политика и Косово, од тога нема среће. Треба да идемо другим путем, да отварамо нове сарадње, помоћ и стандардизацију на теме које су нама приоритетне, а свака нормална влада би кренула од економије, локалне самоуправе и рационалног, функционалног система“, закључује Самарџић.
