Не само да су контролисали предизборни програм руског председника и пратили рејтинге, већ према неким показатељима може да се претпостави да су избори били у потпуности намештени, а да је заправо на њима победио Генадиј Зјуганов, објашњава аутор чланка.
Последњих девет месеци Демократска партија и тзв. либерални медији воде „неомакартистичку кампању“, представљајући Трампа као Путинову марионету и називајући Москву непријатељском страном силом, пише „Ворлд сошалист веб-сајт“. Према речима аутора, иза овог „политичког лова на вештице“ стоји борба између америчке империјалистичке спољне политике и склоности Трампа да побољша односе са Русијом.
Да би се појачала ова кампања на јавност се изливају „лицемерни изрази ужаса и шока“ због чињенице да нека земља може да покуша да манипулише изборима у другој држави. Међутим, аутор чланка наводи да је то што се амерички изборни систем представља као модел демократије очигледна превара.
„Ово је систем који легално омогућава супербогатој финансијској олигархији да поткупљује кандидате, партије и изборе“, пише аутор. Тако је, на пример, из објављене преписке Националног комитета Демократске партије јасно да је она покушавала да саботира кампању Бернија Сандерса, што представља манипулацију изборног процеса.
Ако се говори о манипулацији избора у другим земљама, „владајућа америчка елита, њени медији и политичке марионете врло добро знају о чему говоре“. „Сједињене Америчке Државе су светски лидер у мешању у изборе у другим земљама“, сматра аутор чланка, позивајући се на податке истраживача. Тако су се у периоду од 1946. до 2000. године САД 81 пут мешале у изборни процес у другим земљама.
У ову цифру не улазе операције свргавања режима и војни удари који су се дешавали у земљама након бирања кандидата непожељних за Сједињене Америчке Државе, као што се десило у Ирану, Конгу, Гватемали, Чилеу и тако даље. У ствари, испоставља се да Влада САД и њени саучесници скоро никог нису оставили без свог мешања, укључујући и своје фиктивне савезнике, истиче сајт.
Међутим, један случај, према аутору чланка, посебно се издваја на овом списку због своје „нескривене дрскости“. И то се није десило било са ким, већ са Русијом. Ради се о 1996. години, када је Борис Јељцин освојио други мандат. Тада су Бела кућа и председник Бил Клинтон лично спровели велику кампању у знак подршке овом лидеру чији је „компрадорски режим на првом месту основан са циљем да прати распад Совјетског Савеза и повратак капитализма“. Иронија ове ситуације је и у чињеници да је садашња жртва наводних руских сајбер-напада, Хилари Клинтон, у то време била супруга председника који је умешао своје прсте у руске изборе пре 20 година.
Пре него што је Јељцин најавио да ће се други пут кандидовати, он је био један од најомраженијих људи у Русији, између осталог и због приватизације руске привреде и њених катастрофалних последица: 50 одсто смањивања БДП-а, хиперинфлације, растуће корупције, криминала, пропадања медицине, исцрпљивања резерви хране и горива, неисплаћивања плата и пензија, пада животног стандарда и због рата у Чеченији.
Јељцинова опозиција била је толико јака да је он 1993. године уз помоћ диктаторског указа распустио парламент и уз помоћ војске угушио протесте, убивши, према речима аутора чланка, око две хиљаде људи. „Такав је био такозвани јунак демократије којег су Сједињене Америчке Државе подржале на изборима 1996. године“, пише лист.
Према наводима новинара, Јељциново окружење позвало га је да измени или одложи изборе, плашећи се да ће на њима победити његов противник Генадиј Зјуганов. Међутим, „за спас Јељцина од сигурног политичког пораза упућени су амерички политички радници“. При томе, ова операција чак није посебно није скривана: после победе Јељцина, часопис „Тајм“ је објавио одговарајућу насловницу и чланак у којем је у детаље испричано како су са Јељцином радили Џо Шумејт, Џорџ Гортон и Ричард Дреснер.
Сви они су били амерички политички консултанти и имали су искуство у сличним стварима од Вотергејта до помоћи Билу Клинтону да постане гувернер Арканзаса. Њих тројица су за четири месеца рада у Русији добили 250 хиљада долара, били су им плаћени сви трошкови и имали су неограничени буџет за обављање истраживања и других активности. Да би сакрили свој идентитет они су говорили да су дошли у Русију да би продавали телевизоре.
Како је показало њихово првобитно истраживање, Јељцина је подржавало само шест одсто бирача. „Стаљин је имао више позитивних оцена и мање негативних него Јељцин“, истакао је Дреснер. Више од 60 одсто испитаника назвало је Јељцина корумпираним, више од 65 одсто је сматрало да је он упропастио привреду.
Отприлике у исто време Међународни монетарни фонд је на захтев САД издао Русији кредит од 10,2 милијарде долара, што је омогућило руској влади да „потроши огромну суму за исплату одавно дугованих плата и пензија милионима Руса“.
Осим тога, истраживања су показала да је већину бирача бринула могућност избијања грађанског рата, што је омогућило политичким консултантима да превазиђу просто оцрњивање комуниста. Како су говорили сâми Американци, многи људи у Русији тада су осећали носталгију за СССР-ом, нико није волео председника, а још мање их је привлачила опасност од немира и међукласног рата, због тога је Јељцин наглашавао да би, уколико он не победи, могло да дође до повећања незадовољства. Задатак је био да се покаже да Јељцин може да се супротстави Америци, као комунисти, да је то лидер на којег треба рачунати.
Иако је захваљујући раду америчких политичких консултаната успео да се смањи јаз између кандидата, мешање Била Клинтона било је једноставно неопходно, посебно због тога што је Јељцин одбијао многе савете Американаца. Клинтонова улога остаје до краја непозната, али је његов помоћник касније говорио да му је амерички председник, наводно, лично рекао да жели да изаберу Јељцина, а не Зјуганова, сâм је пратио податке испитивања јавног мњења, звао Јељцина и говорио му како да води кампању, шта да каже, практично је био политички саветник руског председника.
Са новинарима „Тајма“ који су и испричали ову причу, разговарали су управо политички консултанти који су били укључени у операцију. У том чланку наведен је следећи закључак: „Русија је учинила историјски корак даље од своје тоталитарне прошлости. Наступио је тријумф демократије, а заједно са њим дошли су и инструменти савременог вођења кампање, укључујући и преваре и обмане које су добро познате Американцима“.
Аутор чланка истиче да многи људи сматрају да је Јељцин ипак изгубио, а да су резултати били намештени, а исто мишљење изразио је 2012. године Дмитриј Медведев. Због тога би се могло претпоставити да је прави разлог зашто је прича о раду америчких политичких консултаната са Јељцином објављена могао да буде још једноставнији — она је требало да послужи као покриће и за потпуно монтиране изборе.
„Ова прича наглашава апсолутно лицемерје ЦИА, Демократске партије и медија који покушавају да потпирују антируску хистерију како би припремили агресију против Русије због мешања које јој се приписује за оно што је историјски било резервисано за Америку — да се одреди исход избора у другим земљама“, закључује аутор чланка.