Патриотизам, мајка и морал — три су појма о којима не би требало да постоји спор. О аксиомима се, наиме, не полемише. Дакле, то што је максима Самјуела Џонсона, британског публицисте из 18. века, да је „национализам задњи заклон ниткова“ интерпретирана као „патриотизам је последње уточиште хуља“, никако не значи да патриотизам није нешто добро само по себи.
Зашто нису разумели ни Ђинђића ни Вучића
Чињеница да свакако постоје они који се заклањају иза овог светог осећања никако, дабоме, не говори о квалитету патриотизма, већ само и једино о етичким начелима тих који га злоупотребљавају.
Зато је погрешно наметнуто као проблем и лажни избор да би Србија требало да се одрекне Косова јер не може у пакету са ЕУ, да нужно мора да изабере између, на пример, Гуче и Егзита, или да се коначно определи да ли је за „небеску“ или за „земаљску“ државу.
Решење је просто: и лице и наличје.
Зато реченица убијеног премијера Зорана Ђинђића — кад је на Видовдан 2001. Слободан Милошевић испоручен Хагу — да је изабрана „земаљска“, а не „небеска“ Србија, не значи да се Ђинђић одрекао оне „небеске“, већ да некад мора да буде учињена и нека жртва.
Једнако као што порука председника Александра Вучића на инаугурацији да би Србија требало да се одрекне митова и окрене будућности никако не значи одрицање од Косова, видовданског мита или песама Филипа Вишњића, већ да је једно храњење духа и етичко билдовање нације, а сасвим друго асфалтирање саобраћајница, оправка канализације и концесија аеродрома, на пример. Овим другим се хране гладна уста.
Пуноћа целине је из два дела
Проблем, где нема проблема, настаје кад слушаоци због тромости мозга мисле да један појам искључује други. Можда и због тога што неки од та два аспекта, духовни и практични, недостаје онима који те поруке читају или слушају. Разуман човек није коњ који има покривене слепоочнице да не би могао да гледа са стране, већ само напред.
Због свега побројаног Србија је Србија и ономад са кнезом Лазаром и данас са Аном Брнабић. И биће Србија сутра са неким трећим. И била је Србија са свима онима између њих двоје. То што су неки за државу учинили више, они други мање, или је чак уназадили, не говори о Србији, већ само о њима.
Оно што неминовно говори о Србији јесте 28 јун. Видовдан. Почео је Лазаревим постављањем главе на пањ и тренутно је на представљању Брнабићкиног експозеа.
После те 1389. на данашњи дан је 1876. проглашен рат Турској од стране Књажевства Србије и Књажевине Црне Горе, 1881. потписана је конвенција између Кнежевине Србије и Аустроугарске царевине, 1914. извршен је атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, што је покренуло Први светски рат, 1915. српски министар унутрашњих послова Љубомир Јовановић са албанским политичарем Есад-пашом потписао је у Тирани споразум о стварању реалне уније између Србије и Албаније, 1919. потписан је Версајски мировни уговор чиме је завршен Први светски рат, 1921. је српски краљ Александар I Карађорђевић донео Видовдански устав, 1948. донета је Резолуција Информбироа што је означило разлаз између Југославије и Совјетског савеза, 1989. обележено је 600 година Косовске битке Милошевићевим говором на Газиместану, што се сматра тачком његовог политичког успона, 1992. организован је чувени сабор српске опозиције, а 2001. Слободан Милошевић је, као што рекосмо, изручен Трибуналу у Хагу и то је тачка његовог политичког краја.
Аутодеструкција, српска опструкција
Има једна аутошовинистичка нота, каже за Спутњик историчар Предраг Марковић, у тврдњи да је видовдански мит нешто назадно, нешто што успорава напредак Србије.
„Сваки народ има неки историјски мит. И сваки народ има неки пораз који слави. Као што Шкоти славе Вилијема Воласа који је изгубио битку у причи сличној причи о Косовском боју, многи други имају те херојске поразе који су нека врста поетске мобилизације народа за стварање наратива“, сведочи Марковић.
Видовдански мит, са чудесном поетиком Косовског боја је и као догађај заслужио да се памти, сугерише Марковић, јер је и по драматичности, погибији два владара и обртима надрастао већину других историјских догађаја.
А то што Србе и Србију Видовдан прати од Лазара до Ане, појашњава нам Марковић, у већини случајева је ствар коинциденције или пак намерно бираних догађаја као што је Устав 1921.
„Митови су незаобилазан део сваке националне културе. Нису наравно сви митови једнако важни, али видовдански мит је просто део који одређује неке основне вредности у српској историји“, јасан је Марковић.
Сви који нису сагласни, нека као аргумент не посежу погрешну интерпретацију на почетку текста поменуте максиме Семјуела Џонсона, јер је то лагање прво самих себе, па онда и свих осталих редом.
Прогледајте, неће вам ништа лоше бити. А и ваља се. Па Видовдан је.
