Кога треба да позовем кад хоћу да добијем Европу?— упитао је својевремено Хенри Кисинџер. Доста година касније Европа је прописала да ће се на тај телефон јављати Кетрин Ештон, а сад то тренутно обавља Федерика Могерини.
Свеукупни ризничар тајни
Формулацију „јављати на телефон“ употребили смо метафорично, мада то донекле може бити и стварна слика, јер су високи представници ЕУ само оивичене бирократе и не представљају оно што је, на пример, министар спољних послова неке државе. Тако сугестија у форми питања искусног геостратега са почетка текста није докраја прихваћена. А Европа је и даље недовршена, са тенденцијом у рикверц.
Ако би пак — барем у последњих шест месеци, а можемо тај период продужити и на читавих 28 или чак 46 година — упитали кога треба да позовемо ако желимо да сазнамо шта мисле Русија и Америка, одговор је — Кисинџера. Хенрија Алфреда Кисинџера.
То што нам тај амерички патриота јеврејског порекла рођен у Немачкој највероватније неће дати одговор, никако не значи да га не зна, већ да дипломатски, па и мушки, принцип тако налаже. А часни људи се принципа држе.
Такође, то што овај — и по стажу, и по годинама, али и по резултатима — мудрац нема ниједну званичну функцију, а зна све одговоре, никако нам не говори о измештању моћи ван институција Русије или Америке, већ управо о јачини институције зване „Кисинџер“.
Свакако, то апсолутно не указује да су му Путин или Трамп нешто шапнули приликом сусрета (којих је мало мање него сусрета краљице Елизабете са премијерима Енглеске), већ да их је бивши амерички државни секретар осетио.
Неформална, а челична спона
„Путин је човек са сјајним осећајем за унутрашњу везу с руском историјом. Политиком се у Америци баве ’неисторијски људи‘ који су у школи историју учили не као ’скуп повезаних догађаја, већ као теме без контекста‘“.
Паметном човеку је и зујање муве музика, а вама су као поткрепљење тезе о проницљивости једног од кључних људи Билдербершке групе довољне ове две намерно из различитих интервјуа извучене реченице.
Кисинџер, да потцртамо, под „неисторијски људи“ није мислио на Трампа, за кога рече да је најнезависнији амерички председник, већ на оне који не могу да се помире са чињеницом да нови шеф Беле куће није завистан од њих, па неће да им служи у новим ратовима, иако из оних старих ништа нису научили.
Такви не могу да помире две суперсиле од којих зависи опстанак човечанства, јер им није циљ помирење, већ константно стварање тензија зарад личног богаћења и проширивања капацитета америчке војне индустрије, опет не због користи америчких грађана.
Само прави амерички патриота, а Кисинџер то јесте, може успоставити неформалну а истовремено челично јаку нит са Русијом.
Узајамно поштовање рађа поверење, па све то уз посвећеност даје резултат у коме један деведесетчетворогодишњак не држи палчеве на старт-тастерима руских и америчких нуклеарних ракета, али поседује довољно квалитета да буде канал комуникације, како они који стварно могу да одведу свет у трећи светски рат никад то и не помисле да учине.
Прагматичност за опште добро
Русија је увек била принуђена да мисли о потреби да штити територију од суседа са другог континента, анализирао је овај дипломата, док су у исто време САД брзо заузеле лидерску позицију у Америци, након чега су почеле да траже путеве ширења утицаја ради осигурање сопствених националних интереса изван својих граница.
Притом, констатација да је „приликом изградње савременог система међународних односа потребно полазити од наше тежње за мирним конструктивним напретком, а не за осигурањем интереса на рачун других“ може бити нека врста преамбуле, предговора његовог плана светског мира.
„Путин није Хитлер. Вођење преговора с њим о конкретним условима биће свима од користи“, додатно појачава претходне тезе и изнова уверава у Кисинџерове намере.
„Наши пријатељи су пословни људи, а пријатељи су нам зато што су пословни људи“, изговара у трилогији „Кум“ Марлон Брандо у улози Вита Корлеонеа сувислу максиму коју је написао сценариста Марио Пузо.
Није, дакле, добри стари господин Хенри пријатељ Путина и Русије зато што их воли, већ зато што Кисинџер воли себе, Америку и на делу показује шта је то реал-политика. Ваљало би да ова вештина филигран-дипломатије потраје. Па и да се нешто закује, да би трајало и кад свет остане празан после његовог одласка. Наиме, биологија је јача и од нуклеарки.
