Изгледа да јој догађаји дају за право — на Трампово повлачење из Париског климатског споразума немачка канцеларка Ангела Меркел реаговала је покушајем, додуше неуспелим, стварања међународне коалиције у Г7 која би изоловала Америку и њеног председника. Сенат САД усваја антируске санкције које директно погађају Немачку на шта Берлин реагује претњом да ће узвратити истом мером. Све то се надовезује на поруку немачке канцеларке да је дошло време да своју судбину Европа узме у сопствене руке…
Шта се то догађа са трансатлантским партнерством које је успостављено после Другог светског рата? До које је мере оно заиста угрожено?
О тим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали Мирослав Стојановић, дугогодишњи дописник „Политике“ из Немачке, и Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе.
У Хамбургу ће 7. и 8. јула бити одржан Самит Г20. Обраћајући се прошлог четвртка посланицима Бундестага, желећи да укаже на промене које су у току, домаћица самита, канцеларка Ангела Меркел рекла је да је „свет постао много мање уједињен“, да ће састанак „бити веома тежак“, да је „несагласје очигледно и било би непоштено заташкавати конфликт“. Меркелова је, како оцењује „Блумберг“, заузела веома оштар став према Трампу, критикујући његову политику „Америка на првом месту“, а рекла је и да о Париском климатском споразуму нема нових преговора и да је он неповратан, иако је Трамп раније изјавио да је рад да о њему поново преговара, наравно, под условима који су повољнији за САД.
„Меркелова је очекивала да ће направити шири покрет отпора против Трампа“, каже Мирослав Стојановић. „На њеној страни су, међутим, остали само Французи и Италијани, а Британци су се повукли пошто се у тешким преговорима око ’брегзита‘ они поуздају у Американце.“
Својом оштром реториком у односу на Трампа, сматра Александар Митић, „Меркелова је поручила да жели да се наметне као лидер борбе за Париски споразум и да жели да буде глобални лидер борбе против протекционизма“.
„У Немачкој постоји ривалство са САД“, надовезује се Мирослав Стојановић, али указује да је то ривалство израженије на економском, него на политичком плану.
„Али мало је вероватно да ће Немачка ступити у озбиљнији сукоб са САД, јер она, без обзира на своју економску снагу, политички није довољно снажна чак ни да поведе читаву Европску унију, а камоли цео западни свет за собом. Прерано је Меркелова проглашена за лидера читавог слободног света.“
Да ли Немачка жели да се извуче из америчког загрљаја, или би била срећнија да се на власт у Вашингтону врати неко попут Барака Обаме и његових претходника, ко ће поново успоставити онај однос старијег и млађег брата какав је постојао до Трамповог доласка на власт?
Одговара Александар Митић: „Немачка би, свакако, желела што самосталнију улогу у свом европском и светском ангажману. Ипак, Берлин и даље рачуна на сарадњу са Вашингтоном, у мери у којој је то у складу са либералним консензусом о функционисању светске економије и система безбедности… Иако се чини да изласком Велике Британије из ЕУ Вашингтон губи полуге утицаја на Европу, то неће бити случај све док постоје НАТО и неолиберални поредак који доминира у ЕУ.“
Да ли је замисливо да Берлин затражи од Вашингтона да повуче своју војску из Немачке? Упркос томе што се у трансатлантским односима после избора Трампа заиста догодио политички потрес, као што је констатовао и „Њујорк тајмс“, „за сада је то неизводљиво“, уверен је Стојановић, подсећајући да је пре неколико година бивши министар спољних послова Гвидо Вестервеле споменуо могућност да Американци макар повуку своје нуклеарно оружје из Немачке.
„Читава иницијатива је, међутим, преко ноћи заташкана“, каже Спутњиков саговорник.
Сенат САД недавно је усвојио закон о антируским санкцијама у којем се поред осталог наводи и да му је сврха „супротстављање гасоводу Северни ток 2“. Очигледна је намера да се спречи развој сарадње ЕУ и Русије, очигледно је и да та мера није у интересу ЕУ. Уследила је веома оштра реакција, пре свега, Немачке и Аустрије. Немачки вицеканцелар Зигмар Габријел и аустријски канцелар Кристијан Керн ту су америчку претњу оценили као неприхватљиву, нагласили су да је „европска енергетика питање Европе, а не САД“, а немачка министарка економије Бригита Зуприз чак је најавила и контрамере.
Таква реакција утолико је значајнија што су, пре само неколико година, и Немачка и ЕУ поступиле сасвим супротно када су, спроводећи америчке налоге који су супротни европским интересима, послушно онемогућиле изградњу гасовода „Јужни ток“ и увеле санкције Русији.
„Према ономе што сада можемо да видимо, Меркелова је одлучила да ни по коју цену неће одустати од националних интереса Немачке зарад Сједињених Америчких Држава“, каже Александар Митић.
„То говори о јачању суверенистичке политике у Берлину, чији је мултилатерализам у оквиру Европске уније само параван за остваривање немачких интереса. Јачање независности Берлина у односу на Вашингтон је добро, али би било још боље када би се остваривало и по другим питањима, као што је катастрофална америчка политика према Балкану, или према Русији…“
„Изградња ’Северног тока 2‘ ојачаће те суверенистичке осећаје у Немачкој“, сагласан је Мирослав Стојановић, „али ће истовремено ојачати отпор према Немачкој у Пољској и балтичким земљама, јер отворено америчко противљење ’Северном току 2‘ јача позицију оних чланица ЕУ које му се противе.“
Како ће у будућности изгледати трансатлантски односи?
Мирослав Стојановић: „Не очекујем драматичне обрте, али хармоније, каква је постојала деценијама, више неће бити. Независност Европе ће, силом прилика, полако почети да расте, без обзира на то да ли ће Трамп наставити да инсистира на политици коју је најавио или не… Сасвим је сигурно да тај јаз који је направљен неће моћи да буде затрпан. Ипак, ни једној ни другој страни није стало до озбиљнијих поремећаја у односима.“
На Балкану, међутим, сматра Александар Митић, неће доћи до значајних промена: „Борба против утицаја Русије на Балкану је једна од ретких тачака око којих се Вашингтон и Берлин слажу… Постоји америчко-немачки консензус око Балкана, који, нажалост, остаје непроменљив до данас, а то је политика легализације независног Косова, обесмишљавања Републике Српске, увлачење читавог Балкана у НАТО и последично избацивање Русије са овог простора. Ипак, захваљујући све већем ангажовању Русије и Кине, Америци и Немачкој биће све теже да спроводе своје максималистичке интересе.“
