Како јављају западне агенције, Трамп ће тражити повећање испорука америчког природног гаса у Европу, а да ће то бити „политички инструмент“ како би смањио зависност низа европских земаља од Русије.
Амерички председник ће своју иницијативу, како јавља „Ројтерс“, обелоданити на самиту „Три мора“, који ће бити одржан у четвртак, 6. јула, у Варшави.
Бивши званичник НАТО-а Џејмс Џонс је оценио да ће повећање испорука америчког гаса ослабити утицај Русије у региону, која „енергенте користи као оружје или полуге притиска“, а руски аналитичари истичу да такви покушаји нису ништа друго до Трампови „пуцњи у празно“, јер Сједињене Државе немају ресурсе да такав план и остваре, а чак и да повећају производњу то би им се вратило као бумеранг.
Према информацијама агенције, Трамп ће на варшавском састанку објавити да Вашингтон жели да помогне савезницима, те да намерава да максимално олакша испоруке гаса у Централну и Источну Европу.
Иницијативу повећања извоза америчког гаса у Европу подржали су и републиканци, који се одавно залажу за оштрији став према Русији.
„Та иницијатива ће поткопати Путинову стратегију и других људи из власти, који покушавају да користе прекидач за светло као елемент стратешког напада“, рекао је сенатор Кори Гарднер.
„Не разумем шта Трамп намерава да прода својим партнерима. Председник нешто обећава некоме, али какав утицај он има на комерцијалне компаније, које производе гас, прерађују га у течни природни гас и продају га на различитим тржиштима? Он нема никакве везе са тим структурама. А шта се код њих дешава? Ако узмемо производни сектор, онда видимо да је производња гаса у САД прошле године пала. Почетком ове године тај тренд је настављен — април 2017. показао је нижи ниво него април 2016, а април 2016. мањи него април 2015. Питање је са којим ресурсима САД намеравају да испоручују гас у Европу? Чак и да Американци повећају производњу, требало би имати у виду да су САД и даље нето-увозник гаса, а осим тога имају и велике планове о повећању испорука у Мексико, тржиште које има огроман потенцијал за испоруке течног природног гаса“, каже за Спутњик Александар Фролов, заменик директора Института за националну енергетику.
Ако се погледају цене, наставља аналитичар, амерички природни гас је око 50 долара за хиљаду кубика скупљи од руског гаса и чак скупљи од конкурентног гаса из Катара. Проблем европског тржишта је тај што тамо постоји вишак складишта за течни природни гас, који су Европљани изградили у нади да ће стићи јефтини течни гас.
„Јефтини гас није стигао, јер не постоји у природи, а испоставило се и да Европљани немају довољно новца, па је течни природни гас одведен у Азију, где пара има“, додао је аналитичар.
Према његовим речима, Европска унија је у стању да прими 220 милијарди кубика течног природног гаса, а добија свега 50 до 55 милијарди кубика и ситуација се већ годинама не мења.
„Још 2009. године се говорило о јефтином течном природном гасу, када га је Катар допремао у Европу. Цене су привремено пале и сви су говорили да ће оне такве и остати. Али испало је другачије — људи који производе течни гас желе да зарађују новац и због тога га продају тамо где су купци спремни да га плате и где су спремни да праве дугорочне уговоре, тј. не у Европу“, каже Фролов.
Осим тога, 50 милијарди кубика је веома мало, сматра експерт.
Прошле године је Русија европским потрошачима испоручила 180 милијарди кубика гаса. Тренутно САД имају капацитете за испоруку још око 20 милијарди кубних метара годишње.
„Они намеравају да повећају производњу, али из неких разлога тај гас не иде у Европу него у земље Јужне Америке, где могу да га продају скупље и где га је лакше транспортовати. Да би ’спасили Европу од утицаја Русије‘ и да би задовољили растуће потребе Мексика, САД треба да повећају производњу минимум за 200 милијарди кубика. Према резултатима из 2016. године, САД су више од свих производиле гас — око 750 милијарди кубика. Значи, да би компензовали руске испоруке, треба да производе око 950 милијарди кубика гаса, а они сада чак и немају такве планове. Али, ако се то деси, то ће изазвати огроман раст цена на унутрашњем америчком тржишту“, сматра Фролов.
Међутим, наводи експерт, за Трампове планове постоји сасвим логично објашњење — он се у кампањи за председника изјашњавао као присталица енергетских пројеката, који земљи доносе профит и јачају утицај САД у свету. То што ми гледамо данас, каже Фролов, није ништа друго него Трампов лични пи-ар, након што је обећао да ће Америку учинити поново великом.
„Истина, постоји још једно питање. Прошле године у САД гас је потиснуо угаљ са прве позиције енергената које се користе за производњу електричне енергије. Обими производње угља су драстично пали. Шта ће бити са индустријом угља у САД, ако та земља стварно реализује све планове који се тичу развоја производње гаса и производње течног природног гаса? Верујем да би индустрија угља у том случају замрла, а то се не поклапа са реториком Трампа о повећању сопствене производње“.
Фролов скреће пажњу и на то којим земљама ће се Трамп обратити у Варшави. То су, како каже, прилично скромни потрошачи гаса.
„А озбиљни потрошачи, попут Аустрије, заинтересовани су за руске пројекте гасовода и желе да повећају своју енергетску безбедност. Тако да, на пример, Аустрија неће насести на Трампове трикове и не жели да изгуби статус гасног хаба.“
Аналитичар истиче да Русија сада не би могла да доживи судбину Совјетског Савеза, када су САД обориле цену енергената у тој мери да је то изазвало слом совјетске економије, што је допринело и распаду земље.
Русија је повезана са Европом не само мрежом цевовода, већ и дугорочним уговорима о испорукама гаса, вредним скоро 140 милијарди долара. Притом, руска политика цена у гасној сфери у последњих неколико година претрпела је значајне промене и сада је постала флексибилнија него раније.
Аналитичар подсећа на прошлогодишњу енергетску кризу која је погодила тржиште, када су цене пале на најнижи ниво у последњих неколико година.
„Ко је највише страдао? Када је гас на европском тржишту коштао око 150 долара за хиљаду кубика, мало ко је био спреман да га испоручује, али ’Гаспром‘ је био спреман, јер има мање трошкове транспорта од осталих. Ако већ говоримо о трошковима, цена за изградњу фабрике за производњу течног гаса кошта око милијарду долара за капацитет од 1,3 милијарди кубика, а често и више. Тај новац мора да се враћа. У том смислу је интересантан пример Аустралије, која је такође имала веома амбициозне планове за извоз течног природног гаса, али су се потом компаније суочиле са недостатком гаса на унутрашњем тржишту и сада ограничавају извоз, а инвеститори су веома забринути, јер су уложили огроман новац“, каже Фролов.
У исто време, додаје стручњак, Русија је већину трошкова за изградњу инфраструктуре надокнадила и уколико почне „рат ценама“ прве ће страдати младе компаније произвођачи течног гаса.
„Оне просто неће преживети. Иако Американци могу да наштампају још стотине милијарди долара, чак ни њихова економија није толико стабилна да издржи још једну кризу. Наравно, држава може да плати компанијама произвођачима природног течног гаса да шаљу гас у Европу и тиме компензује њихове губитке, али тешко да се то може назвати адекватним економским решењем“, закључио је Фролов.
Већина руских аналитичара се такође слаже да амерички течни природни гас не може бити алтернативна руском и да по цени никада не може бити конкурентан руском гаса, који у Европу стиже преко цевовода.
