Иако је прошло мало времена од када је Црна Гора постала пуноправна чланица НАТО-а, расположење грађана најмање бивше југословенске републике према тој организацији остало је исто — већина грађана противи се том војном савезу и чланству своје државе у њој.
То показује и најновије истраживање црногорског Центра за демократију и људска права (ЦЕДЕМ), према чијим је резултатима око 40 одсто грађана Црне Горе против чланства у НАТО-у. Чланство Црне Горе у Северноатлантској алијанси, према истраживању ЦЕДЕМ-а, црногорском пандану српског ЦЕСИД-а, подржава око 38 одсто грађана.
Иако је разлика између противника и присталица чланства Црне Горе у НАТО-у мали, и из тог истраживања произилази да се већина грађана Црне Горе противи чланству своје државе у НАТО-у.
Војни аналитичар Мирослав Лазански сумња у резултате тог истраживања, напомињући да се већи број грађана Црне Горе противи НАТО-у.
„Чак и они који су за улазак у НАТО јесу за референдум. Осамдесет одсто грађана Црне Горе је за референдум по питању уласка у НАТО, а сигурно је 60 до 70 одсто против уласка у НАТО. У те њихове званичне агенцијске извештаје не верујем“, каже Лазански.
Црна Гора тако постаје јединствен случај у историји Северноатлантске алијансе, као једина држава-чланица у којој је већина грађана против чланства у њој.
Тешко је рећи како стоје ствари у другим државама-чланицама НАТО-а по питању лојалности тој организацији, додаје Лазански, јер нису позната истраживања јавног мнења.
Историчар и војни аналитичар Бојан Димитријевић чланице НАТО-а дели на две групе — на старе чланице, из времена Хладног рата, и на нове чланице, државе које су у Алијансу примљене после пада Берлинског зида.
„За претпоставити је да је у старим чланицама НАТО-а део и унутрашње и спољне политике и да ту нема дилема о чланству. У појединим другим државама било је тих дилема, поготово у процесу приступања, али оне су НАТО сагледале као израз своје спољне политике, афирмације и приближавања ЕУ. Врло је тешко проценити да ли у њима, осим левих екстремних група, има оних који су против НАТО-а“, сматра Димитријевић.
Јединственост Црне Горе у односу њених грађана према НАТО-у повлачи са собом још једно питање — питање лојалности црногорске војске уколико евентуално буде укључена у акције Алијансе.
Војни потенцијал Црне Горе Димитријевић оцењује као скроман, а присуство Црне Горе у војним мисијама НАТО-а као симболично. Црна Гора очекује да из чланства у НАТО-у извуче политичку корист, каже он.
Могућност да лојалност Црне Горе према НАТО-у буде доведена у питање је минимална, с обзиром и на минимални ангажман Црне Горе, сматра Димитријевић.
„Оно што може бити проблем у некој будућој компликацији безбедносних околности у региону је то да се у Црној Гори, као што је био случај у Македонији почетком века, комплетно промишљање безбедности те државе предаје НАТО-у. То често може да заведе и да се држава нађе у проблему“, истиче Димитријевић.
Лазански питање лојалности црногорске војске према НАТО-у сматра смешним.
„Које питање лојалности и која црногорска војска? Како можете да поставите питање лојалности у оквиру НАТО-а за сто или за десет војника? Колико војника Црна Гора може да одвоји за трупе НАТО-а? Где ће их користити? Сигурно да чувају складишта или чек-поинте. Где та војска може оперативно да ради? Нигде. Дакле, питање лојалности црногорске војске са бројним стањем какво је оно данас је смешно питање“, закључује Лазански.
На крају, Лазански се пита неће ли се НАТО распасти уколико му црногорска војска не покаже лојалност и хоће ли НАТО увећати борбену готовост уз помоћ Црне Горе и даје само један одговор: „Смешно“.
