Паралелни светови у којима живе грађани бивше Југославије најизраженији су у јулу, на годишњицу догађаја у Сребреници, када се јавности Србије, Републике Српске и БиХ претварају у поприште медијске борбе и политичких оптужби за злоупотребу једног од најнесрећнијих догађаја у историји јужнословенских народа.
Оно што пада у очи је да се, иако је Сребреница у медијима присутна готово свакодневно, о њој мало или готово никако не говори са научно-стручног становишта.
Стога зборник радова са два научна скупа из 2015. и 2016. представља покушај да се догађаји у Сребреници расветле са објективног становишта. Зборник „Преиспитивање Сребренице: Зборник радова са научно-стручних скупова о Сребреници 2015. и 2016. године“, у заједничком издању Музеја жртава геноцида у Београду, Представништва Републике Српске у Србији и Фонда стратешке културе из Москве, биће представљен 10. јула у београдском Медија центру.
У Сребреници се у јулу 1995. догодио велики злочин, толико велики да га није потребно преувеличавати, пише у једном од радова генерал Радован Радиновић, бивши директор београдског Института за стратешке студије.
Ова напомена, према Радиновићевим речима, важна је јер постоји опасност да речи анализе истинитих догађаја о том злочину зазвуче као правдање злочина. Но, то никоме није циљ.
„Наравно, морамо оспоравати лажне чињенице о злочину које му се додају да би он био што већи и тако досегао до ранга геноцида. Али ге не смемо оспоравати, јер је он и у размерама броја убијених за који ми тврдимо да је тачан, толико велики злочин да пред њим морамо осетити и срам што су то починили наши сународници и ужас што је то учињено према људском роду, ма које вере и нације био“, пише Радиновић.
Циљ скупова које је Музеј жртава геноцида из Београда организовао у сарадњи са Фондом стратешке културе и Представништвом РС у Србији јесте утврђивање истине, каже директор ове институције Вељко Ђурић Мишина.
„Као институција која има пуно пријатеља и школованих историчара у свом саставу, прихватили смо се организовања научних скупова и округлих столова и конференција да расправљамо, да појашњавамо, да разјашњавамо недоумице и износимо нове чињенице“, каже он.
Мишина додаје да је институција коју води покушала да ступи у контакт и са сродним институцијама из БиХ. Из босанских институција, међутим, није било одговора.
„Судбина погинулих и несталих веома је болна тема, без обзира о којој страни се радило. Много тога још увек је остало нерашчишћено, непознато. Желели смо да укрстимо базе података и још много тога, али, нажалост, нисмо успели“, каже Мишина.
Како схватити догађаје у Сребреници из јула 1995, када мотиви и налогодавци злочина нису познати ни Хашком трибуналу, пита се у уводнику зборника аналитичар Фонда стратешке културе Александар Павић.
Павић подсећа да је хашки судија Жан-Клод Антонети, у издвојеном мишљењу на жалбу пресуде генералу Здравку Толимиру, изјавио да, ако би га родбина жртава питала ко је наредио погубљења и зашто, он на та питања не би знао како да одговори, као и да га нико из међународне јавности и осталих хашких судија није демантовао.
То је, према Павићевим речима, показатељ да сребреничка прича не само да није испричана до краја већ и да са њом суштински нешто није у реду. Званична верзија догађаја из јула 1995, пише Павић, пуна је рупа које са протоком времена постају све дубље и све теже могу да се прикрију.
„Зато смо суочени са све агресивнијим покушајима и у Босни и Херцеговини и у Србији, па и у ЕУ и УН — да се та ’званична верзија‘, по којој су српске снаге 11. јула ушле у (наводно) демилитаризовану зону, окрутно раздвојиле жене, децу и старце од мушкараца, и затим побиле више од 8.000 мушкараца, зацементира псеудоправним средствима. Односно, да се не само спрече већ и криминализују сва настојања да коначно буде утврђена истина, лишена (гео)политичке инструментализације“, пише Павић.
Научни скупови из 2015. и 2016, чији су радови сабрани у зборнику, дали су допринос управо преиспитивању званичне верзије сребреничких догађаја.
„Преиспитивање случаја Сребренице ће бити настављено, не само у облику борбе за истинитост дешавања у прошлости већ и за будућност, с обзиром на то да се важећа званична верзија сребреничких догађаја такође користи као инструмент за делегитимизацију и касније укидање или обесмишљавање Републике Српске и перманентну сатанизацију Србије и српског народа уопште“, пише Павић.
Преиспитивање званичне верзије сребреничких догађаја и утврђивање истине није важно само за будућност нашег региона већ и за будућност света, јер, како напомиње Павић, Сребреница се већ две деценије користи као оправдање за „хуманитарне интервенције“ широм света.
Зборник, чије представљање почиње у 11 часова, догађаје у Сребреници сагледава у ширем историјском контексту, почев од 1941. године, и обухвата све злочине који су се догодили у том крају.
На крају зборника објављен је својеврсни приручник о Сребреници који ће, пише Павић, омогућити сваком читаоцу да за кратко време овлада основним чињеницама о Сребреници и да стекне увид у то шта се још увек не зна — попут идентитета и мотива налогодав(а)ца, и различитих, и уједно опадајућих бројева жртава који се у различитим пресудама Хашког трибунала наводе.
