Све обавештајне службе, или ако хоћете „тајне службе“ бивших држава СФРЈ, настале су по узору на службе из којих су и потекле: служби бивше Југославије, Управе за државну безбедност (УДБА) и Одељења за заштиту народа (ОЗНА). Многи бивши припадници ових служби деведесетих, а неки тврде и раније, почели су да формирају своје тајне службе на тлу данашњих држава Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније, Црне Горе, Македоније — које су тада биле нелегалне. Данас су те службе званичне агенције за безбедност ових држава.
Наш саговорник Душан Јањић, који је и сам некада припадао тим „тајним структурама“, каже да је тешко издвојити која је тренутно служба на Балкану најјача, али напомиње да би, када би морао да се изјасни, редослед био следећи: Србија (БИА), Албанија (ШИК) и Хрватска (СОА).
„Албански ШИК одувек је био веома активан, а ту своју активност је сада проширио и на Косово и Метохију. Хрватска се веома озбиљно бави својом службом. С обзиром да су обе државе чланице НАТО-а, много им је лакше да приступе неким подацима које их интересују без обзира да ли се то односи на војну или тржишну шпијунажу“, наводи он.
Но, како каже, ниједна од ових служби није довољно ни велика ни „богата“ у односу на велике организације попут америчке ЦИА, британског МИ-6, немачке БНД, да се не би на њих ослањале. Посебан акценат Јањић ставља на улогу Турске обавештајне службе на Балкану, за коју каже да је овде присутна још од деведесетих, као и да је она фактички родоначелник Странке демократске акције.
„Турска обавештајна служба се после рата у БиХ повукла, а њено место је заузела Саудијска Арабија. Сада је Ердоган поново преузео контролу“, каже он.
По његовим речима, сва пажња обавештајних служби и из региона и споља опет је усмерена на Србију.
„Разлог је однос са Русијом, јер ’повратак‘ Русије на ове просторе, с обзиром на ситуацију на глобалном нивоу и однос Србије са овом државом, итекако занима не само регион, него цео свет“, објашњава Јањић.
Према неким подацима који слове за оперативне, у овом тренутку у Србији делује око 60 тајних служби из 35 земаља, укључујући и државе из региона са агентуром од преко 4.000 људи.
Међутим, сам потенцијал обавештајних служби из региона није велики. У просеку, те службе имају од триста до петсто „радника“, од којих се неки налазе и као аташеи при њиховим амбасадама у нашој земљи. Оперативно је најбоље опремљена Хрватска, уједно ова држава има најбољу сарадњу са британском обавештајном службом (СИС), али та сарадња траје још од распада СФРЈ. Загреб добру комуникацију има и са немачком тајном службом, док је Босанска служба безбедности (ОБА) разапета између Турске обавештајне службе и службе Саудијске Арабије.
Потпуно неочекивано је да је на овим просторима веома ангажована кинеска обавештајна служба (МСС). Ова служба не ради попут осталих, тачније не дели податке тако лако са другим службама, а превасходно се бави заштитом интереса државне политике Кине и заштитом својих инвестиција. Познаваоци прилика тврде да ова служба тако тајно и неприметно делује да је готово невидљива у системима других служби. Како се тврди, њене додирне тачке са службама из региона су сведене на минимум, а углавном су засноване на економији.
Словенија и њена тајна служба (СОВА) фактички функционише у оквиру тајних служби НАТО-а и блиско сарађује са аустријском АСИС обавештајном агенцијом, која слови за једну од најбољих. У последње време на овим просторима појавили су се и агенти француске, мање познате тајне службе ДГСЕ, која се превасходно бави заштитом од тероризма.
Због уске делатности, у контакту је са свим обавештајним службама из региона. Наравно, присутна је и руска тајна служба ФСБ, која је наследник некадашњег КГБ-а који је деловао за време СССР-а. ФСБ је посвећен посебно противтероризму и раду на заштити интереса Руске Федерације. Буџет Немачке федералне службе БНД мери се у милијардама. Користе најмодернију опрему како би шпијунирали непријатеље у корист владе и сматрају се једном од најбоље организираних обавештајних служби на свету. Сарађују са свим службама из региона. Међутим, познаваоци ових прилика тврде да проблем не лежи у томе „ко кога шпијунира“, већ да све службе региона имају такозвано „подземље“ у свом систему које не могу да одстране, а који фактички раде за више страних агентура.
„С обзиром да су велике паре у питању, а да су им подаци на располагању ниједна служба из региона није сасвим сигурна од ’шпијунирања‘ великих служби, које делују преко појединаца које су врбовали. Званична сарадња међу тајним службама заправо је само куртоазија. Права шпијунажа се одвија дубоко у системима ових служби који неретко зарад личне користи ’спинују‘ податке за своје ’друге газде‘“, наводи саговорник Спутњика који из личних разлога не жели да буде именован.
Његов закључак је да Србија треба да се чува да не упадне у мрежу албанско-хрватских „сплетки“ јер, како тврди, ове две државе имају највише интереса да нашкоде Србији. На опрез упозорава и од стране најмлађе чланице НАТО-а, Црне Горе, која с обзиром на чланство у овој алијанси од своје до сада нејаке Агенције за безбедност постаје „озбиљан пион“ у свету шпијунаже. Ова држава, тврди наш извор, тек ће бити употребљена против Србије. Он каже да не треба заборавити ни Македонију која је мека за америчку шпијунску мрежу агенције ЦИА, и може да нанесе много штете уколико се удруже са хрватским и албанским али и босанским елементом.
Одговор на почетно питање, ко је главни шпијун у региону — не постоји.
