Предсједник ДПС-а Мило Ђукановић још једном је упутио тешке оптужбе на рачун Русије, констатацијом како је руски циљ да „осујети пут европског развоја Црне Горе“, и назвавши све у Црној Гори који по том питању не дијеле његове ставове — „петом колоном“ и „слугама туђих интереса“.
Коментаришући најновије Ђукановићеве оптужбе на рачун Русије, челник Покрета „Слобода народу“ Бошко Вукићевић каже за Спутњик да су „Ђукановићева нова антируска изјава и поновљене пријетње неистомишљеницима изненађење само за оне који не познају у довољној мјери начин његове владавине и размишљања“.
„Многи су сматрали да ће Ђукановић након формалног угуравања Црне Горе у НАТО, које слободни људи у нашој земљи не признају и сматрају га ништавним, јер је остварено на преваран начин, противно вољи народа, одустати од екстремне русофобије и отпочети политику постепеног побољшања односа са Русијом. Међутим, нереално је било имати таква очекивања“, сматра Вукићевић.
Према мишљењу нашег саговорника, познато је да Руси не толеришу политичаре који су их преварили и да им не пружају другу шансу, тако да и сам Ђукановић свој политички а и сваки други опстанак види у наставку ширења болесних антируских осјећања, док на другој страни „његови западни спонзори и покровитељи, који га на неки начин држе у шаци, управо инсистирају на таквом ставу“.
Како Вукићевић наглашава, сувишно би било истицати да Ђукановићева русофобија, више пута манифестована, нема историјског нити било којег другог утемељења у Црној Гори, односно да је „познато да Русију и Црну Гору повезују вишевјековно пријатељство, боље речено — братство“.
„Од Русије не само да нам током историје никад није пријетила никаква опасност, већ је руска помоћ била константна и обимна. Многи историчари ће се сложити с оцјеном да такве непрекидне руске помоћи није било, не би било ни Црне Горе. Од 1715. постоји, на примјер, традиција руских царева да материјално подржавају Црну Гору, а 1798. је руски император Павле Први одредио годишњу помоћ Црној Гори од 3.000 рубаља „за народне потребе и формирање корисних установа“. Русија је Црну Гору помагала у новцу, слала је црквене књиге, примала досељенике, отворила конзулат у Котору 1804. Исте године митрополит Петар Први Петровић Његош и старјешине су се заклеле на вјечиту вјерност Русији. Дипломатска помоћ Русије је одиграла важну улогу и у коначном јачању независности Србије и Црне Горе“, наглашава саговорник Спутњика.
Вукићевић такође сматра да се нове пријетње које је Ђукановић упутио неистомишљеницима, гдје људе који се активно супротстављају диктатури проглашава издајницима и страним агентима — не смију лежерно доживљавати.
„Након формализације преварног уласка у НАТО, власт има одријешене руке и дозволу од стране западног фактора за обрачун са антирежимлијама и антинатовцима у Црној Гори. Уосталом, та врста обрачуна, у којем режимлије активно користе репресивни апарат и правосудне институције које имају у шаци, почела је већ одавно“, сматра он.
За нашег саговорника је симптоматично да је Ђукановић одабрао баш 13. јул, дан општенародног устанка народа Црне Горе против окупатора, да пласира изјаву ради утемељења идеје „антируског Монтенегра“. Но, како наглашава, ни то не треба да чуди, јер је превара и уношење конфузије у народ основна одлика вишедеценијске владавине диктаторског режима, мада би, прецизира „било прикладније да је он то учинио дан раније, на годишњицу одржавања фашистичке и квислиншке Петровданске скупштине“.
Добар показатељ за то су актуелне политике отклона од свега што има везе са историјском, традиционалном Црном Гором, од Петровића, Његоша, српства, ћирилице, Русије… И с тим у вези, по његовом мишљењу, треба нагласити још једну ствар поводом Тринаестојулског устанка, коју многи ових дана занемарују:
„У бити Тринаестојулског устанка нијесу постојали идеолошки разлози (четници, партизани и сви други, заједно су устали против окупатора), а основни разлог за његову масовност и општенародност јесте, осим огорчености због одлука издајничке Петровданске скупштине, и пређашња агресија нацистичке Њемачке на СССР, тј. на Русију“.
„Већински народ је осјећао да мора бити на страни Русије, да вјековни завјет и исконско братство морају бити испоштовани. Као и увијек, уосталом, ако се изузму историјски инциденти недостојних егземплара, попут Секуле Дрљевића, Мила Ђукановића и сличних. Проживљавамо и преживљавамо, нажалост, ових година један такав историјски инцидент. Понављам: морамо учинити све што је до нас да се он, што је прије могуће, оконча“, апелује Вукићевић.
