Генерални штрајк око 2.000 производних радника у „Фијат Крајслер аутомобили“ (ФЦА) Србија који је почео 27. jуна, као да је дао крила и другим незадовољницима. После „Фијатових“ радника који траже повећање бруто основице зараде са 38.000 динара на 50.000, реорганизацију посла, исплату бонуса и накнада за превоз ван радног времена, осмелили су се и запослени у ваљевском „Горењу“, радници нискоградње у МБА „Ратко Митровић“. О старом случају „Гоша“ и тамошњем штрајку, где је због великог броја неисплаћених зарада један од запослених тешку ситуацију прекратио на најдрастичнији начин, одузевши себи живот, да не говоримо.
О проблемима запослених у фирмама страних послодаваца које смо чекали као озебô сунце, прво су пре више од годину дана проговорили запослени у јужнокорејској „Јури“ у Лесковцу. Примедбе на неиспуњавање обавеза према њима, па како су оценили и малтретирање запослених, исказали су 15-минутним штрајком.
„Убедили“ су их да треба да буду задовољни тиме што имају јер би многи који су без посла у Србији били срећни у њиховој кожи. Слично као и сада. Осим бриге за будућност страних инвестиција по које вести о штрајковима само могу да буду штетне, опет је указано на то да је за раднике бољи врабац у руци него голуб на грани. Другим речима, пазите шта радите, јер можете остати и без тога. Као да то радници не знају. Али очигледно да је дара претерала меру.
Председник Удружења гранског синдиката (УГС) Независност и професор на Факултету политичких наука (ФПН), Зоран Стојиљковић нема дилему да је сада дошло на наплату оно што је лоше испреговарано са страним инвеститорима.
Најновији случајеви, посебно „Фијат“, сматра он, јесу само парадигма једне праксе и модела у коме су без сопствене развојне, привредне стратегије све наше власти имале за решење недовољно транспарентне уговоре. Њима су, каже Стојиљковић за Спутњик, назови страним инвеститорима дали силне субвенције, бенефите и гаранције, ослободили их свих давања, при чему је у тај пакет ушла лоше плаћена радна снага. Њу, сада се види на примеру „Фијата“, практично плаћа држава, односно порески обвезници, сви ми заједно, подвлачи Стојиљковић.
Он подсећа да су све те инвестиције представљене као спас за нашу привреду, а да разоткривање скривених клаузула поставља питање колико је уопште дошло до неких инвестиција. Упозорења из власти да штрајк радника може да доведе до губитка посла и до повлачења инвеститора он види као врсту застрашивања, али и умањивања сопствене одговорности.
„Јесмо ли се ми икада дохватили политичке одговорности свих гарнитура које су биле на власти. Ово је класичан образац онога што (публициста и универзитетска професорка из Канаде) Наоми Клајн зове ’капитализам катастрофе‘. Прво овде искористите рат и разарање и имате ефекат спржене земље, онда вам се свака приватизација приказује као богом дана и спаситељска, онда нешто продате будзашто уз огромне државне гаранције — то је такозвана трка ка дну. А онда вам сваки инвеститор каже, ако ви нећете, имамо и јефтинијих решења од Србије. Шта је јефтиније када анализе показују да су наднице у пола афричких земаља веће него ове код нас између 250 и 300 евра“, указује овај социолог, професор на ФПН.
На подсећање да је на те примедбе увек стизао одговор — а шта је алтернатива, Стојиљковић каже да је алтернативе све мање када вас неко уништава годинама.
„Била је некаква алтернатива и још је колико-толико да је те субвенције држава давала и домаћем капиталу који је пружао какве-такве гаранције. Са њим је далеко лакше обрачунати се са становишта домаћег законодавства и обавезе реинвестирања. Било је могућности, да својевремено нисте уништили службу платног промета и да нисте превели 85-90 одсто банака у руке странаца. Било је некада могућности да задржите нешто од великих система, али сте сваком одлуком и мером ствари сводили на то да нема алтернативе“, каже он.
Алтернатива је, сматра, да и држава, као што је то показала пракса у Европи, може да буде солидан инвеститор, да фирме купују фирме које су под доминантном контролом државе.
„Ако хоћемо на зелену грану и привредни раст од пет-шест одсто, сопствене инвестиције морају да буду веће, а политика субвенција другачија“, упозорава Стојиљковић.
На питање да ли скретање пажње радништва штрајковима може нешто да промени, не само када је у питању њихов положај, председник УГС Независност истиче да је однос снага такав да запослени, синдикати, јавност, немају ни издалека моћи колико власт и инвеститори.
Подсећа да је „Фијат“ када је дошао у Крагујевац отпустио трећину радника и њихов број и даље смањивао. „Ко ће разуман да каже да захтеви радника у ’Фијату‘ нису оправдани и ко разуман не схвата да је то ломљење кичме“, пита се Стојиљковић.
А у каквој ситуацији је српско радништво у време ударања темеља капитализму најбоље говори податак да су запослени једне од четири фабрике, колико „Јура“ има у Србији, тачно пре годину дана у потаји организовали оснивање синдиката. Нису желели да кажу у којој ће фабрици синдикат почети са радом док не добију решење Министарства рада. Да се не изјалови. Претходни покушаји да формирају синдикат, што је, кажу, наилазило на одбојност менаџмента, били су безуспешни.
Нема шта, вест као с почетка 20. века, али не у Србији, која је и тада могла да се подичи напредним радничким законодавством.
„Ако имамо зрно памети и солидарности, онда треба нешто да направимо, да се успоставе принципи испод којих не може да се иде“, закључује Стојиљковић за Спутњик.
