Напомене ради, суму од 450 хиљада евра саопштило је Министарство одбране Црне Горе на основу рачунице према којој се финансијске обавезе према НАТО-у односе искључиво за „потребе годишње чланарине“ у тој организацији, тврдећи, притом, да су то једина средства која је Црна Гора у обавези да плати. Наравно, радило се о манипулацији.
А манипулација је очигледна прије свега услед чињенице да САД као хегемон и средишња НАТО сила императивно траже од својих „савезника“ да повећају домаће издатке за одбрану на два одсто БДП-а. То је веома јасно по ко зна који пут поновио и амерички предсједник Доналд Трамп на самиту у Бриселу, када је главна порука „савезницима“ на том скупу била да су сви дужни да Америци надокнаде „огромне своте новца“ за њихову одбрану.
У црногорском случају, и сразмјерно висини актуелног БДП-а, тражени износ би у овом тренутку износио око 70 милиона евра. Када се на ту суму додају још и трошкови НАТО бирократије, као и трошкови учествовања црногорских војника у разноразним војним мисијама Алијансе широм свијета, већ сада се отворено може говорити о цеху од више десетина милиона евра који Црна Гора плаћа за НАТО.
Наравно, док размишљамо о свим овим бројкама, ваља имати на уму да, прије свега, говоримо о земљи која је недавно због много мањег износа, вољом тренутне парламентарне већине, укинула нпр. Закон о накнадама за мајке са троје и више дјеце, а чије је укидање шеф владајућег ДПС-а Мило Ђукановић оправдао констатацијом да је посриједи деактивирање социјалне бомбе која је темпирана „да уништи јавне финансије Црне Горе“. Што недвосмислено наводи на закључак да у Црној Гори изгледа за све може да фали — осим за НАТО.
Но, главна невоља је у томе што досад поменуто нажалост ни изблиза не говори о кључним замкама и опасностима црногорског чланства у Алијанси. Разлог је тај што су досад помињани само директни (видљиви) трошкови чланства. А заправо, права главобоља почиње у тренутку када се почну анализирати индиректни трошкови приступања Алијанси, узроковани, прије свега, наметнутом политиком санкција према трећој страни — а који су у црногорском случају значајно погубнији од оних који се плаћају директно.
Ово се конкретно у највећој мјери односи на свјесно жртвовање озбиљних економских интереса које Црна Гора има када је у питању сарадња са Русијом, прецизније на црногорско самолишавање прилике за наступ на руском тржишту, при чему је веома добро познато у којој мјери је управо та сарадња у протеклом периоду била важна ставка у црногорским економским билансима.
У том смислу евидентно је да су годинама уназад руски посјетиоци били најбројнији на црногорском приморју, док је само током 2016. године Црну Гору посјетило близу 300.000 руских туриста. Ако знамо да учешће туризама у црногорском БДП-у флуктуира на високом нивоу од око 20 одсто, онда је јасно да би свако смањење долазака туриста из Русије представљало осјетан губитак новца за црногорски буџет.
С обзиром на то да има назнака да је већ ове године руско интересовање за Црну Гору у одређеном паду, реално је у предстојећем периоду очекивати извјесну штету. Засад је још неизвјесно каква ће и колика та штета бити, али она би лако могла достићи ниво од неколико десетина, а потенцијално и стотина милиона евра, уколико руски туристи одлуче да озбиљније бојкотују Црну Гору.
Такође, ту су и додатне последице непријатних санкција које је Црна Гора увела Русији, а које су резултирале одговором друге стране, па је Русија ставила забрану на увоз производа компаније „Плантаже“ из Подгорице, што ситуацију чини додатно компликованом.
Без сумње, руски вето овдје наноси приличну штету јер је извоз „Плантажа“ у Русији чинио око 20 одсто укупног извоза те компаније, а да не говоримо о штети по слабашни спољнотрговински биланс земље, с обзиром на околност да су вина један од ријетких квалитетних извозних производа које Црна Гора може да понуди свјетском тржишту.
Када се све објективније анализира и сагледа, сабирањем директних трошкова наметнутих од формалних обавеза у Алијанси, као и оних индиректних, насталих политиком безусловног спровођења директива од стране НАТО-а према трећим земљама — они у случају Црне Горе у старту премашују цифру од стотињак милиона евра. И то при најоптимистичнијем могућем сценарију, и са сасвим извјесном тенденцијом на горе.
На крају, намеће се закључак да улазак у НАТО по Црну Гору, засад, значи „већу дару него мјеру“. Очигледно је да истинска тајна цијене по којој се нешто добије врло често не лежи само у оном што се плаћа, већ је прије свега у оном што се губи.
