Пала је и прва жртва „Нутела рата“. Компанија „Балзен“, немачки произвођач кекса „Лајбниц“, објавила је да ће убудуће тај кекс бити истог квалитета у целој Европи. То је прва тековина борбе земаља Вишеградске групе коју чине Мађарска, Пољска, Чешка и Словачка за једнак квалитет производа на целом европском тржишту.
„Балзен“ није једина компанија која је имала различите стандарде у односу на исток и запад континента. И други произвођачи, не само прехрамбени, понашају се слично. Један исти производ, под истим именом, са истом робном марком, пласирају на тржишта запада и истока Европе са том разликом што је на западу континента тај производ квалитетнији.
Како се изборити за исти квалитет на целом континенту? Што се Србије тиче, Национална организација потрошача Србије (НОПС) одавно је указивала на тај проблем, много пре него што су земље Вишеградске групе указале на проблем, каже председник те организације Горан Паповић.
Још 2011. године, НОПС је урадио упоредну анализу производа који се продају код нас и на западу ЕУ, каже Паповић и додаје да је тада утврђено да на великом броју производа постоје декларације само на локалним језицима, док језика који се говоре на западу ЕУ нема.
То је понукало НОПС да посумња да ти производи нису у складу са квалитетом који је прописан у ЕУ. Међутим, указивања на проблем нису уродила плодом, наводи Паповић, из ЕУ су ћутали.
„Из којег разлога су ћутали, не знам, али сасвим је сигурно да ни Европска комисија (ЕК), ни њихови одбори нису имуни да не подлежу притиску произвођача“, каже Паповић.
Да ли је решење у пооштравању стандарда, с обзиром да се сви производи из ЕУ на српском тржишту налазе легално. Њихове декларације поклапају се са оним што се у производима налази.
Србија је у 99 одсто случајева преузела европске и светске стандарде, каже Виолета Нешковић Поповић из Института за стандардизацију Србије. Како ће произвођач припремити робу за неко тржиште његова је ствар јер ради према његовим интерним стандардима, каже она.
Признајући да није стручњак за стандарде за храну, Поповићева каже да стандарди уопште дефинишу оптимум који је у пракси.
„Они дефинишу одређене вредности од до. Када је реч о европским стандардима, посебно се води рачуна о безбедности и здрављу људи, животиња и животне средине. Стандарди су добровољни, сем ако је у пропису, онда мора да се примењује. Иначе стандард је добровољан и од произвођача до произвођача зависи да ли ће га примењивати“, каже Поповићева.
Ако вредности стандарда нису прописане законима, прописима или правилницима, онда нису обавезујући, закључује она.
Проблем не лежи у стандардима, већ у контроли квалитета, каже Паповић.
„Правилник о квалитету много тога регулише. Ја лично и представници НОПС били смо чланови комисија, али смо увек били прегласани када је било у питању доношење правилника о квалитету многих производа и на то смо указивали.“
Једно од решења јесте пооштравање политике контроле квалитета, каже Паповић, али је сасвим сигурно да је Србија изложена великом утицају увозничког лобија. Произвођачима који извозе робу у Србију јефтиније је да је производе на начин као и до сада, а највећа злоупотреба којом правдају нижи квалитет робе је навика потрошача.
Тако испада да су српски потрошачи навикли да једу чоколаду са мање какаа, или да користе козметичке производе лошијег квалитета него што су они у Француској. Томе треба стати на пут, закључује Паповић.
