Чини се да је политика искључивости и ината модус операнди црногорске владајуће касте. И као да је мото „напакостити ближњему своме“ главно начело владања у Црној Гори. Истовремено, црногорско грађанство је толико већ навикнуто на овакво опхођење, да би данас иоле разуман потез од стране власти био дочекан са невјерицом и чуђењем.
У низу контроверзи, у историји бешчашћа Црне Горе, нарочито истакнуто мјесто припада управо једној епизоди за коју је везана личност Војводе Мирка Петровића. Ради се о „Похари Куча“.
По злу чувена Похара Куча десила се, како историјски извори наводе, из два наврата 1855. и 1856. године. Према казивању војводе Марка Миљанова Поповића, у Кучима су тада посјечене 243 племенске главе, од чега, како Марко наводи, 17 „војничкије“, док су преостале све биле старци, жене и дјеца.
„Главе љуђи и ђеце, које су посјечене, скупљене су на уљаник попа Луке и пободене на розге око уљаника, како би иж војвода Мирко мога гледат и видјет колико иж је“, записао је он.
Иако без сумње једна од највећих личности и ауторитета у историји Црне Горе, Марко Миљанов је неријетко од стране режимских историчара оспораван у овим својим тврђењима. Писцу „Примјера чојства и јунаштва“ најчешће се спочитава да је, будући да је и сам био Куч, преувеличавао размјере злочина који се догодио његовим саплеменицима. А такође, често се за опис овог ужасног злочина користи термин „интервенција“, а не похара или злочин, вјероватно преузет из синтагме „НАТО интервенције“, како модерни црногорски историчари представљају агресију НАТО-а на Србију и Црну Гору.
Нарочито је споран детаљ у овој причи што се споменик војводи Мирку подиже баш у главном граду, Подгорици. Прво из разлога што многи наводе да Мирко за живота није имао баш много контаката са Подгорицом, док други, вјероватно значајнији детаљ, јесте и тај што су данас безмало сви Кучи настањени у Подгорици, која је својим положајем у доброј мјери позиционирана на територији која је припадала том брдском племену.
Гледано са стране, све ово би можда изгледало смијешно и тривијално, али за познаваоце прилика који разумију колико се и данас у Црној Гори гледа и броји ко је из којег братства и племена, ова ствар уопште није наивна.
Наравно, треба нагласити и поштено рећи да војвода Мирко Петровић због својих укупних војничких заслуга свакако заслужује да му Црна Гора подигне споменик, али је вјероватно било промишљеније и мудрије да се то учинило у неком другом мјесту или граду.
У прилог тој тези је и очигледна чињеница да је, иако сам споменик тек за који дан треба да буде откривен, већ од стране државе организовано униформисано обезбјеђење у циљу превенције његовог скрнављења. Што јасно упућује на то да ће споменик на главном градском тргу у Подгорици бити више симбол у функцији нетолеранције и подјела него било шта друго.
А што укупно узевши, непогрешиво опет доводи до закључка да је режим намјерен да створи што више тема око којих ће се становништво замајавати, свађати и дијелити, јер би у супротном, уз мало добре воље, тензије у овом случају могле бити избјегнуте.
Такође, по многима је спорна и сама форма, облик обиљежја, које је суштински начињено по узору на египатски обелиск, а који својом есенцијом одудара од историјске вертикале традиционалне Црне Горе. Ипак, вјероватно је и то само још један у низу покушаја власти ка отклону од постојећег и креирању новог црногорског идентитета.
О овој теми Спутњик је разговарао са књижевником и пјесником Перивојем Поповићем, који подизање споменика Војводи Мирку Петровићу у Подгорици карактерише као „злонамјеран“ и „бесмислен чин“.
„Војвода Мирко Петровић нема никакве комуникације у читавом свом животу са Подгорицом, он јесте био учесник и предводник неких значајних ратних збивања, али оно што читав његов људски лик доводи у питање јесте чињеница да је предводио „геноцидни чин“ који је у историји познат као Похара Куча, наглашава Поповић.
Према ријечима нашег саговорника, ради се о чину „који се ничим не може оправдати“. Он је истовремено увјерен да су „у питању политички разлози због којих се све то ради“.
Коментаришући да ли би споменик војводи Мирку Петровићу могао бити повод за нове подјеле на некој од идентитетских линија, Поповић сматра да у обзир не долазе никакве националне размирице.
„Ту се не боре Срби и Црногорци. А и војвода Мирко је такође био Србин, рекао бих екстремни Србин за данашње вријеме, тако да доводити то на раван националног сукоба је потпуна бесмислица. То су политичке приче и надигравања, и све то би било и разумљиво. Али насиље над немоћнима до краја дискредитује војводу Мирка, и он не заслужује споменик“, сматра наш саговорник.
Према његовом виђењу, споменик на главном подгоричком тргу не само да је „незаслужен“, већ је према црногорском закону и незаконит, јер је предвиђено да се ратним злочинцима не могу подизати споменици, па ће вјероватно бити „заинтересованих лица“ који ће подићи уставну борбу против тог чина.
Како закључује наш саговорник, у питању је искључиво „зла намјера режима у Подгорици да пребаци причу са економских тешкоћа на неке политичке приче, које у ствари само доприносе продубљивању кризе у Црној Гори“.