Иако се вероватно ради о само једном делу зида, с обзиром на процене да би комплетан зид дуж свих 3.200 километара границе могао коштати између 20 и 25 милијарди долара, треба подсетити да је његова изградња била једно од главних, али и најконтроверзнијих Трампових обећања у предизборној кампањи.
Да ли је одобрење републиканске већине у Конгресу само део својеврсне трговине „антируске санкције и избацивање трансродних особа из војске за зид према Мексику“ на релацији Конгрес—председник, односно део унутрашње борбе између „дубоке државе“ и Трампа? Или постоји макар зрно рационалности у одобрењу изградње зида? И више од тога.
Наиме, зид, започет још од 1994. за време Клинтонове администрације, а даља градња интензивирана у време Буша Млађег, у разним облицима (жичана ограда, метална ограда, бетонске плоче) већ постоји на граници са Мексиком, али не у континуитету, већ на одређеним „осетљивијим“ деловима, где је уочена највећа учесталост илегалне миграције, као и кријумчарења дроге и оружја. Ипак, и тако „испрекидан“, он покрива већи део границе дуж Калифорније, Аризоне, Њу Мексика, све до Тексаса, који је највећим делом непокривен, због постојања природне границе, реке Рио Гранде.
Упркос свим могућим мерама и значајном смањењу илегалне имиграције, она је и даље врло присутна. Трампова намера, упркос контрадикторним изјавама у последње време (од каквог материјала ће бити зид, чврстог или прозирног, да ли ће комплетно покрити границу, укључујући и Рио Гранде, итд), јесте да се граница ојача што је више могуће, да се илегална имиграција сведе на најмању могућу меру и, ово је засад у сфери претпоставке, да се обесхрабри легална миграција особа хиспано порекла (Мексиканаца и Латиноамериканаца). Зашто је питање имиграције тако високо у Трамповој агенди, али и у агенди самих републиканаца, још док су били опозиција у Обаминој ери? Постоји врло јак разлог. Тачније, бар 38 разлога, ако не и више.
Један од феномена председничких избора у САД 2016. је и то да су три државе (Невада, Колорадо и Њу Мексико) са све бројнијом хиспано популацијом (Њу Мексико око 46%, Невада 26%, Колорадо 20%) и у трећем изборном циклусу заредом већински подржале кандидата демократа, доносећи му заједно 20 електорских гласова. О либералној тврђави Калифорнији (37% Хиспаноамериканаца), са 55 електора не би требало посебно говорити. На другој страни, у истом пограничном делу САД, Аризона (око 30% Хиспаноамериканаца) и Тексас (близу 40% Хиспаноамериканаца) са 11, односно 38 електора, остале су „црвене“, али са најмањом разликом у корист републиканског кандидата (у Аризони само 3,5%, а у Тексасу 9%), од 1996. године.
Оно што је Калифорнија за демократе, то је Тексас за републиканце — сигурна, јака тврђава. Уколико би се наставио даљи (не)контролисани прилив било илегалних, било легалних миграната хиспано порекла, махом наклоњенијих демократама, врло лако би се могло догодити да, у ближој или даљој будућности, Аризона и Тексас из „сигурно црвених“ најпре пређу у „колебљиве државе“ (swing state), а затим и у „плаве“ државе. Не треба сметнути с ума ни чињеницу да се са пописом становништва, сваких десет година, усклађује и број електора које државе дају у „електорском колеџу“, па би већ постојеће „плаве“ или потенцијално „плаве“ државе увећавале број електора.
Дакле, ако би Тексас био изгубљен за републиканце, демократе би, само при садашњем стању електорског колеџа, на сваким наредним председничким изборима биле у великој почетној предности са 142 електора, од 270 колико је потребно за победу, и то из само четири државе (Калифорнија 55, Тексас 38, Њуjорк 29 и Илиноис 20). У таквој ситуацији, било који типичнији републикански кандидат би у сучељавању са демократским кандидатом „Афро-хиспано-азијато-Американцем“ (или Американком) доживео катастрофу, а бирачко тело републиканаца би из циклуса у циклус бивало све фрустрираније и радикализованије, све до могућег степена расно/етничко-политичке поларизације, која би у перспективи могла довести и до грађанског рата у САД.
Доналд Трамп, „најнетипичнији од свих конзервативаца“, како га је једном приликом окарактерисао Зоран Ћирјаковић, јесте успео да победи Хилари Клинтон, неким чудом, али и захваљујући, најблаже речено, атипичном приступу у предизборној кампањи — обраћању радничкој класи у традиционално „плавим“ државама (Висконсин, Мичиген, Пенсилванија, заједно 46 електора, а замало му је успело да освоји и Минесоту), затим политичком некоректношћу, као и, можда најважније, националистички обојеном реториком, играјући на карту страха, тачније осећаја угрожености беле протестантске већине од расних, националних и других мањина, међу којима су, као што је показано, Хиспаноамериканци све бројнији. Другим речима, Трамп је, за разлику од типичних републиканаца Буша Млађег, Мекејна или Ромнија, променио изборну базу.
На наредним председничким изборима 2020, уколико буде учествовао, Трамп ће, и ако буде реизабран, готово извесно изгубити бар једну, ако не и две од горепоменуте државе, осим уколико оне не доживе економски бум, а ко год да буде кандидат Републиканске партије 2024. највероватније неће моћи да рачуна ни на једну од те три државе, а и остале четири „колебљиве државе“ (Северна Каролина, Ајова, а нарочито Охајо и Флорида) биће под знаком питања. Зато је потребно сачувати Тексас, као тврдо републиканско језгро.
Зато ће, уз натезања и прегањања, зид према Мексику ипак бити изграђен, не само зато што, према старој америчкој (или енглеској, нисмо 100 одсто сигурни) изреци, „добре тарабе чине добре комшије“, већ и због мира у кући, да она опет не би била „подељена кућа“ (House Divided, Линколнов говор из 1858).
