У једном дану, овај свет напустила су два велика човека, један рођени Сарајлија, други рођени Ваљевац — глумац Тома Курузовић и песник Петар Пајић. Обојица су били јединствене појаве српске културне сцене. Курузовић је познат као најособенији интерпретатор дела Бранка Ћопића, а шира публика га је запамтила по улози Мисирца из серије и филма „Повратак отписаних“.
Глумац Љубивоје Тадић упознао је Курузовића, каже, још као десетогодишњак, када је почео да посећује позориште. Курузовић је био близак пријатељ његовог оца Растка, такође глумца.
„Био је посебна боја, звук и осећај српског позоришта, јер је повукао оно најлепше прекодринско што је имао у себи“, каже Тадић.
Глумци се баве писцима, додаје он, а Курузовић је имао ту срећу да је имао свог писца, Бранка Ћопића. Најбољи тумач Петра Бандића и Николетине Бурсаћа био је управо Курузовић:
„Био је као извађен из Бранкове прозе, што је Бранко необично ценио и зато је Тому Курузовића звао својим глумцем“.
Последњи пут, Тадић је Курузовића срео у јуну, када су заједно наступали на Духове у порти Вождовачке цркве.
„Био је весео, као и увек, насмејан, без икакве таме у себи, коју је, као и сви глумци имао у себи, али је није показивао. Онда сам му испричао нешто што није знао. Бранко Ћопић је Тому Курузовића овластио да говори једну од најлепших љубавних песама српског језика, „Мала моја из Босанске Крупе“. Пре тридесетак година, можда мало више, Тома је ову песму пренео на мога оца Растка, а пре, можда 25 година, Растко је ту песму пренео на мене“, прича Тадић.
„Мала моја из Босанске Крупе“, тако је постала јединствен случај у свету, да је имала свега три „овлашћена“ глумца који могу да је изводе.
Сваки глумац има своја различита лица, а улога Мисирца у „Отписанима“, најдаље је од Курузовићевог карактера, каже Тадић.
„Одиграо ју је перфектно и то је један од најбољих негативаца у нашој филмографији. Људи који су у суштини добричине имају ту способност да зликовце, убице, људе који представљају најстрашније у човеку, одиграју најбоље. Код глумаца постоји та врста вишеструких лица. Мислим да је за људе које бисмо могли назвати добричинама, а такав је био Тома, ово био велики изазов и само још један показатељ његовог великог умећа. Самим тим што се ова улога још памти, показатељ је његовог великог умећа“, каже Тадић.
За име Петра Пајића, можда многи нису чули, али за његову песму „Ја сам био у Србији, Србија је на робији“ јесу. Својевремено то је била, каже Тадић, најпознатија усмена песма, песма, чији је понеки стих знао свако. Песма у време када је настала није могла да буде штампана.
„Када је настала, ако се не варам, почетком осамдесетих, деловала је застрашујуће, зато што је, између осталог, поред мисли Пере Пајића, тачно говорила о стању и карактеру српског човека који је проистекао из тог стања“, објашњава Тадић.
Петар Пајић оставио је много песама које спадају у врх српске поезије XX века, каже Тадић, и додаје да је Пајић био и изврстан приповедач.
Када је дошао у ваљевску гимназију, Петар Пајић је већ био на студијама у Београду, прича песник и Пајићев пријатељ Матија Бећковић. Пајић је, каже, био први живи песник кога је видео.
„Ја до тада нисам ни знао да неки песник може бити жив. Све песнике које сам знао били су они из читанке, а ако је неки и био жив, мислио сам да живи негде у облацима. Тако да је он мени био први саговорник о поезији и песништву“, каже Бећковић.
За себе је Пајић говорио да је најсличнији немачком песнику Рајнеру Марији Рилкеу, међутим, каже Бећковић, изгледа да је више трага на Пајићеву поезију оставило то што му је отац био Пекар.
„Он је месио хлеб земаљски, а опет је умесио душу свог јединца, песника, који се, опет, бавио хлебом небеским. Он је био везан за Ваљево и немогуће је споменути Пајића а не споменути Ваљево и Ваљевце. Тако да у часу његовог одласка, пре бисмо могли изјављивати саучешће Ваљеву и свему што Ваљево представља, него било коме другом, а и мени би могли изјавити саучешће пре него да га ја некоме изјављујем“, каже Бећковић.
