Избеглице нигде нису добродошле, доживаљавају их као оптерећење, али каријере гостију Спутњика сведоче да могу бити људи пуни потенцијала, који градећи себе граде и друштво у коме су се нашли. Игор Чоко, антрополог и фотограф из Книна каже за Спутњик да су нови изазови у животу били важнији од догађаја због којих је морао потпуно да промени живот.
„Живот једноставно изрежира да се покренеш у неком конструктивном смислу, наставиш даље и не обраћаш нешто претерано пажњу на само ту чињеницу. О.К, то се догодило, преживели смо, отресли прашину са себе и идемо даље у нове изазове. Време је превише драгоцено, живот је превише кратак да бисмо се бавили само тиме, каква је сврха тога? Једноставно, то се десило, то смо преживели, остаје некакав траг врло аутентичног специфичног животног искуства из ког ваља само извући поуку“, каже Чоко.
Он додаје да је Книн био врло специфичан град, да је био у епицентру креативног потенцијала у том региону, да има много тога што други немају − озбиљно развијену музичку сцену, пуно креативних индивидуалаца који су касније успели да испливају.
„То успешно остварење у личном и професионалном смислу имало је и те како добро упориште. Ми смо током рата радили ’Фанзин‘, радили смо радио–емисије које су биле нека врста отпора тадашњем току свести, давали смо могућности људима да уђу у паралелну стварност насталу прекидом, тим флешом. Дали смо им шансу да покушају да се усмере у конструктивном, креативном смислу“, присећа се Чоко.
Игорово избегличко искуство и седам дана проведених на трактору, определило га је да направи фото–причу која је обишла цео свет, о мигрантима који пролазе кроз нашу земљу последњих година. „Лично искуство је јако битно, али не и пресудно. Помогло ми је у разумевању тих људи. Сећам се кад су почели да се помаљају око аутобуске и железничке станице, посебно Сиријци, то ме понукало да уђем у неку причу с њима, да покушам да поделимо то искуство. ’Олуја‘, мој пут је прилично трајао, била је то јако занимљива животна авантура“, каже Игор Чоко.
Његове фотографије без речи на најбољи начин причају сву трагедију избеглиштва, оцењују светски стручњаци, а Игорове потресне фотографије сада су пред очима гледалаца у неколико европских градова. Управо је објављена и његова књига фотографија „Субверзивна естетика улице — призори раскошне стварности“, документ социјалних и емоционалних контраста уличног живота његовог новог првог града, Београда.
Милан Вукелић, музички критичар и новинар Спутњика рођен је у Плашком у Лици. Када је избегао са породицом у Србију имао је девет година. Каже да је асимилација ишла много лакше него код његових родитеља и старијих рођака и пријатеља. У београдској школи је добио надимак „Динамо“, по познатом загребачком фудбалском клубу. „У новој средини у почетку ме нису баш увек разумели“, каже Вукелић.
„Било је смешно, дошао сам у школу са гомилом локализама и хрватских израза, они ме доста тога нису разумели, шта је кист (четкица за сликање), шта су тенисице, те речи им ништа нису значиле. Они су једноставно мислили да сам ја Хрват. Ваљда су питали родитеље шта то значи, одакле сам, па су сазнали да сам из Хрватске. Једино што су деца знала из Хрватске био је НК ’Динамо‘, тако сам ја постао ’Динамо‘. Занимљиво је како клинци реагују на дођоше, на странце, елијене било које врсте. Видим да се то понавља и сад са мигрантима. То је потпуно иста матрица. Деца копирају оно што им родитељи говоре, али се и сами отварају“, каже Милан Вукелић.
„Динамо“ се у међувремену остварио као музички критичар, новинар и уредник у неколико угледних медија. У шали каже да људи из малих средина праве велике ствари када оду у свет, као његов земљак Никола Тесла.
„Један од најпознатијих ИТ генијалаца у историји Стив Џобс пореклом је из Сирије, човек је исто отишао из те средине и урадио то што је урадио, сматра се за једног од највећих визионара. Постоје људи који се разумеју у то и кажу да то има смисла, визионар, а долази из те средине. Ако то није доказ да је све могуће у том смислу, онда не знам шта јесте“, додаје Вукелић.
О Иницијативи младих за људска права Хрватске, којом се тражи извињење за све које је „Олуја“ унесрећила, саговорници Спутњика сагласни су да им је од декларативних извињења важније да Хрватска не отежава остваривање грађанских права протераних.
„Ником ништа нисам направио, нити тражим да ми се неко извињава, нити ја имам потребу да се извињавам било коме, исто тако, никоме ништа нисам урадио“, каже Чоко.
С друге стране, Вукелић сматра да би људима који су се вратили или желе да се врате у Хрватску много више значило да држава учини нешто за њих. На сваком кораку држава ради све што може да спречи повратак, то је и моје искуство, каже он.
„Преживео сам то замешатељство са документима и пријавом боравка, можеш да дигнеш документе са адресом из Србије, али то важи пет година. То је било такво малтретирање, свих људи. И ја сам тако стајао по редовима у конзулату. Кристално ти је јасно у сваком контакту са свим државним органима каква је тамо ситуација, шта год да питаш или тражиш за живот, тамо је одговор — не. Много више од извињења људима би то значило. Када би улазак у српска села око Плашког изгледао као улазак у Огулинска села, онда могу да се извињавају до сутра, да причамо о било чему, да седимо у кафани или да се свађамо у Парламенту. Док се то не деси, мислим да ће се људи тамо осећати као глинени голубови“, истиче Вукелић.
Где су и шта раде саговорници Спутњика на годишњицу „Олује“ и са каквим емоцијама одлазе у стари крај сазнајте у видео-прилогу.
У операцији „Олуја“ из Хрватске је протерано око 220 хиљада људи, убијено око две, а безмало хиљаду људи се још увек води као нестало.
