Требало би правити паралелу између српског, јеврејског и бугарског народа, сугерише за Спутњик историчар Радош Љушић, односно Срби би требало нешто да науче од ова два народа како би могли да опстану.
Декларација Србије и РС о деловању за опстанак српске нације и српског народа, коју су иницирали председници Александар Вучић и Милорад Додик, готово да је оборила теорију релативитета, тачније осуђена је пре него што је иједно слово те декларације објављено, па је то један од повода зашто смо консултовали историчара Љушића.
Самомржња нестаје после уједињења
Зашто свака, па и најава, српског плана за будућност, позива на саборност, било каква прича о заједници, али и свако питање које има префикс „српско“ или „српски“ бива као према правилу дочекано на нож. Великосрпска, ратнохушкачка, национал-шовинистичка… Само су неки од епитета који већ дуго прате сличне иницијативе.
Постојала је такозвана јеврејска самомржња, подсећа Љушић, која је била много јача од ове српске самомржње, међутим кад су Јевреји коначно схватили да се морају ујединити, објединити, организовати, онда је та прича добила сасвим другачији карактер.
„Вековима су уништавали јеврејски народ док их 1944-1945 нису довели до потпуног уништења. Онда су се Јевреји опаметили и више нису оно што су раније били. Кад Срби буду пошли јеврејским путем, а на путу смо да будемо у ситуацији у каквој су они били у време Другог светског рата, онда ћемо се вероватно ујединити, без обзира на то да ли ће ту идеју или иницијативу покренути Додик или Вучић или неко трећи, јер без осећања јединства не можемо кренути напред“, упозорава Љушић за Спутњик.
Ако икад постанемо прагматични
Зашто нас нападају, пита овај историчар, и одговара да је разлог у томе што су комшије Србије оствариле или су на путу да остваре национално уједињење, а Срби га у 19. и 20. веку по два или три пута остварују, и два или три пута разрушавају.
„Узмимо пример бугарског народа који је прагматичан. У сваком рату су били су на страни оних који су били јачи. У почетку једних, на крају рата других. И нико им због тога данас ништа не приговара, док се Срби стално прсе да су били на страни оних који су добили ратове, да би потом од истих тих добили пацке (то је блага реч) какве не можемо да прежалимо и преживимо“, категоричан је Љушић.
У свакој држави, констатује овај историчар, у народу имате један део који је наклоњен и подржава оне са стране.
„То није ништа необично и није пресудно, не мења нашу позицију. Много је битнија изјава тамо неког америчког политичара задуженог за балканска питања него све наше невладине организације. Једна његова реченица више вреди него томови написаних књига овде у Србији“, јасан је Љушић.
Пазите, истиче он, Србији Косово нису одузеле невладине организације, већ су то почели да одузимају комунисти, а онда то урадиле НАТО снаге.
Прва ствар која у Србији треба да се направи, предлаже Љушић, јесте да она у територијалном, националном и сваком другом смислу почне да личи на државу.
Оног дана кад Србија постане добра држава, сматра он, тог дана се све ствари мењају. И у Србији, и у њеном окружењу и у свету јер ће, према његовом мишљењу, добра држава наћи и доброг заштитника.
Зашто иза Србије не стоји нико
„Ко данас штити Србију? Не штити је нико. Ко штити Хрватску? Штити је НАТО. Ко штити Бугарску? Штити је НАТО. До нас је. Не умемо да се снађемо у међународним односима. И никад нисмо умели“, додаје Љушић.
Све што се дешава од 1999. до данас, резонује Љушић, последица је рата који смо изгубили, онда санкција које су нам завели и државе коју су нам уништили.
„Кад би неко напао Јевреје, бранили би се државом, Јеврејима из целог света и пријатељима као што су Американци. Ако неко нападне Србе, нема ко да их брани, несложни су, завађени, подељени. Откад постоји Република Српска нисмо успели да изградимо боље односе између те две, хајде да кажем условно, државне заједнице. Рама може да каже да ће се Косово и Албанија ујединити, а Вучић то не сме никад да каже, зато што иза Албаније стоји неко, а иза Вучића не стоји нико“, закључује Љушић.
