ММФ је почетком године предложио црногорској влади укидање накнада за мајке са троје и више дјеце, а посебну пажњу посветио је и законским измјенама када је у питању легислатива из сфере социјалне политике. Иако Црна Гора до данас није склопила никакав званични аранжман са ММФ-ом, пракса и понашање црногорске Владе посљедњих мјесеци као да то демантује.
Најављене мјере министарства финансија које предвиђају замрзавање зарада и смањење запослених у јавном сектору у наредне три године, уз истовремено пројектовање општег повећања цијена и пореза, примијетићемо, типичне су за политику ММФ-а. У том духу и сами циљ оваквих мјера по признању министра финансија Дарка Радуновића да „иноповјериоци стекну кредибилитет“ у Црну Гору, такође кореспондира са циљевима које ММФ пропагира широм планете.
Да подсјетимо, Међународни монетарни фонд је институција која првенствено брине да повјериоци буду наплаћени. Њен главни циљ, дакле, јесте наплата финансијских улагања међународних банкара и кредитора, при чему никада у свом фокусу није ни имала економски развој и експанзију земаља са којима сарађује.
То недвосмислено потврђује и вишедеценијско нагомилано негативно искуство и пракса држава широм планете које су управо захваљујући тој сарадњи преживјеле праве социјалне имплозије. А то је, рекло би се, на вријеме схваћено и у Русији, када је један од првих потеза након доласка актуелног предсједника Владимира Путина на чело те земље био управо враћање свих дугова према ММФ-у, а након тога и прекид даљих финансијских аранжмана са том институцијом.
Утолико је економска политика која се у Црној Гори спроводи након готово двије деценије довела земљу на ивицу амбиса. Истрајавање на привредном моделу према којем су странци ти који би наводно требало да развијају црногорску економију — претворила је Црну Гору данас практично у „спржену земљу“, па након систематске распродаје и багателисања државних ресурса држави није остало готово ништа.
Тужну слику црногорске збиље недавно је сликовито потврдила и представа одношења великог дока Јадранског бродоградилишта у Бијелој, када се у медијима више истицало да је у Тиватски залив упловио највећи брод икада направљен за превоз тешких терета, наводно, само мало мањи од неких америчких носача авиона. Нажалост, у сјенци те приче остала је језива чињеница да је поменути брод ипак дошао у Боку са задатком да бродски док из Бијеле буквално однесе за Литванију, што само говори да се радило о још једном крчмењу државне имовине.
Колико су црногорске власти неуспјешне биле чак и у спровођењу сопственог развојног модела, вјероватно најбоље доказује изјава Мила Ђукановића од прије неку годину, када практично признао крах властите економске политике констатацијом да је држава у Црној Гори, поред свега, највећи послодавац.
Нажалост, та иста црногорска држава која је евидентно највећи послодавац својим грађанима, недавно је објавила да у наредне три године државни службеници и намјештеници неће моћи да се надају повишици, уз образложење да ће државним службеницима у том периоду зараде остати на истом нивоу.
Међутим, права невоља у овом случају је та што се зараде у јавном сектору само номинално неће мијењати. Јер, поред ове одлуке, црногорска влада је такође паралелно најавила да већ од 1. јануара 2018. године држава планира повећање акцизе на цигарете, алкохол, угаљ и газирану воду која се заслађује, као и повећање опште стопе ПДВ-а са 19 на 21 одсто.
Дакле, очигледно ће општа инфлација у земљи од Нове године бити значајно наглашена, док ће номиналне зараде за највећи број запослених остати исте. С тога није тешко закључити да ће у годинама које слиједе за те „исте плате“ црногорски грађани моћи себи да приуште значајно мање потрепштина и намирница него што је то тренутно случај.
Како год било, сва је прилика да ће агонија коју већ годинама проживљава црногорско друштво убрзо бити значајно продубљена. Парадокс да је модел отвореног тржишта у Црној Гори доживио тотални фијаско, данас је само додатно појачан државним политикама у правцу стезања каиша и покушаја стабилизације посрнулих јавних финансија. По свему судећи, већ навикнути црногорски „живот на дуг“ полако досеже своје лимите, па данас више и није нека утјеха што се држава и даље дичи да није официјелно у аранжману са ММФ-ом, док је истовремено сама приморана да спроводи мјере попут најбољих ђака те институције.
У том погледу, чини се да Црна Гора да би намирила нагомилане финансијске обавезе према страним повјериоцима и кредиторима полако поприма обрисе попут оног популарног стрип јунака Супер-Хика, који је, између осталог, најпознатији по пракси отимања од сиромашних не би ли на тај начин помагао богате…
