Руси тврде да је „Хвасонг 14“ још пројектил средњег домета, док амерички стручњаци кажу да има интерконтинентални домет.
Судећи по телевизијским снимцима, мобилни лансер те ракете доста личи на мобилни лансер руских интерконтиненталних ракета типа „Топољ“, или „Јарс“. Чак су и неки уређаји са спољне стране контејнера-лансера на истом месту као и код лансера „јарса“. Да ли је то унапређена верзија већ постојећег интерконтиненталног пројектила „Хвасонг 13“, односно КН-08, шест ракета је оперативно, или је то нова интерконтинентална ракета „Хвасонг 14“, односно КН-14, тешко је оценити само на основу ТВ снимака. Али да возило са контејнером-лансером делује моћно, то свакако јесте.
Друга севернокорејска ракета која изазива пажњу Запада свакако је подморнички пројектил типа „Букексонг“, односно КН-11. Његов се домет процењује на 500 до 1.000 километара, и та ракета је још у развоју. На досадашњим тестовима, 23. априла 2016. ракета КН-11 „букексонг“ летела је 30 км, 9. јула летела је 10 км, а 24. августа 2016. прелетела је 500 км. То су све били тестови са мотором на течно гориво. Како су такви ракетни мотори прилично опасни за употребу на подморницама, Северна Кореја сада тестира моторе са чврстим горивом. Подморнички пројектил „букексонг“, КН-11, тестиран на копну 16. марта 2016. експлодирао је на старту.
Страховање Запада од подморничких ракета Северне Кореје су ипак претерана. Наиме, домет пројектила „Букексонг“ засад није интерконтинентални, а проблем је и једина подморница на којој се тестира та ракета. То је класична дизел-електрична подморница класе „Синпо“, која с обзиром на погон има ограничени борбени радијус кретања. Без нуклеарног погона, та подморница није нешто посебно борбено вредна, јер дужина боравка изван базе јој је ограничена на највише месец дана. Осим тога, доста је бучна, па јапанска, јужнокорејска и америчка флота могу лако да је открију чим изађе из матичних територијалних вода. Шансе такве, класичне подморнице да неопажено приђе обалама Јапана, или Гваму, и да лансира ракете „букексонг“, врло су мале.
Но, ако Северна Кореја настави развој подморничке ракете КН-11 то значи да је Пјонгјанг одлучио да направи и нуклеарну подморницу, што би био технолошки стратешки успех раван производњи атомске бомбе. Јер, направити атомски реактор тако мале величине да се смести у подморницу досада је успело само СССР-у, САД, Великој Британији, Француској и Кини. Индија тек сада покушава да направи домаћу атомску подморницу, досада је користила руску на лизинг.
Све то показује да Северна Кореја можда не зна да прави добре аутомобиле, али ракете разних типова и домета „штанцује“ као виршле. Ту и тамо понека и експлодира на старту, али то не зауставља програме развоја, јер ракетно-нуклеарни пројекти ствар су националног поноса становника Северне Кореје. Успут су и добар извозни производ…
Но, Пјонгјанг убрзано развија и нове јединице командоса, та армија специјалаца броји сада 88.000 припадника, сви опремљени врло модерним оружјем. Командоси са домаћом верзијом „калашњикова“, са новим шлемовима попут америчких са оптоелектроником, новим пиштољима, панцирима и униформама, сви намазани маскирним бојама по лицу и са тамним наочарима као да су амерички ренџери.
И док Вашингтон по стоти пут шаље „101. најозбиљније упозорење“ Пјонгјангу, концентрација америчке војске на Корејском полуострву се наставља. Ипак, по свему судећи, Ким Џонг Ун је добио ову рунду игре живаца и одмеравања снага…
Ипак, брине ме концетрација три америчка носача авиона. Последњи пут је то било уочи напада на Ирак 2003. године. Пре тога у јануару 1991. пре „Пустињске олује“. Не слути на добро.
Емисију „На нишану Лазанског“ слушајте данас у 17 часова на таласима Радија Новости.
