Да ли би историја била оптерећујућа за просторе бивше Југославије, као што тврде неки на Западу, ако нам свако мало не би приредила понеко изненађење?
Тако о „Сјеничкој декларацији“ колико до јуче нико ништа није знао све док је у медијску орбиту није лансирао Сулејман Угљанин.
У „Сјеничкој декларацији“ из 1917. године изражава се наводна жеља санџачких муслимана да се Санџак, после Балканских ратова подељен између Србије и Црне Горе, присаједини Босни и Херцеговини под аустроугарском управом, или да добије самоуправу.
Угљанин је сада тај документ од пре сто година описао као најважнију политичку платформу санџачких муслимана. Да ли то значи да се опет рађају идеје о присаједињењу Санџака — БиХ?
Историчар Чедомир Антић, са становишта струке, тврди да Елизабет Робертс и Кенет Морис, аутори једине научно написане историје Санџака, иначе врло проблематичне и методолошки неутемељене, „Сјеничкој декларацији“ посвећују једну реченицу.
Код знаменитог српског историчара Андреја Митровића, „Сјеничка декларација“ не помиње се ни једном речју ни у једној његовој студији, а имао их је три — „Србија у I светском рату“, „Устаничке борбе у Србији 1916 — 1918“ и „Продор на Балкан — Србија у плановима Аустроугарске и Немачке 1908 — 1918“.
„То је један догађај за који знамо да се догодио и који уопште нема онај садржај који му сада очитавају бошњачки националисти и бошњачки родољуби“, каже Антић.
Србија, која је у време усвајања „Сјеничке декларације“ била под окупацијом, била је подељена на три дела — већи део су окупирали Бугари, мањи Аустроугарска, а Немачка је држала одређене стратешке тачке.
Санџак је био под аустроугарском управом, а та држава није дозвољавала, због одсуства договора између Беча и Будимпеште, било какве политичке промене на простору Србије под њеном управом, објашњава Антић.
Тренутак када је сазвана такозвана „Сјеничка декларација“ дели месец дана од потписивања Крфске декларације којом је озваничена жеља јужнословенских народа за уједињењем у једну државу, каже Антић.
У тадашњој Босни и Санџаку постојала је група која је сматрала да је муслиманима учињена неправда због кидања веза са Османским царством, јер су тиме укидане привилегије ага и бегова. Слични су мотиви сазивања и Сјеничке конференције, каже Антић.
„То је догађај који нема већи значај, нема везе ни са статусом Босне ни са статусом Санџака. То је покушај једне групе људи да сачувају привилегије, то је покушај групе људи која је колаборирала са туђинском влашћу, подсећам, у међународно признатим границама Србије, која је, за разлику од Аустроугарске, била демократска држава. Ми данас не знамо имена половине учесника конференције. Толико о томе колико је то важан догађај и колико је био опскуран. И коначно, међу тим људима нема ниједног православца. То је такође интересантно, с обзиром на чињеницу да су Срби у тој области били апсолутна већина у то време“, каже Антић.
Сјеничка конференција ни у којем случају није ни санџачка ни босанска Филаделфија, наставља Антић, алудирајући на Конгрес у америчком граду ФиладелфијИ на којем је усвојен Устав Сједињених Држава. Сјеничка конференција је опскуран скуп људи који сарађују са непријатељем који им негира језик и идентитет и који ради против југословенског уједињења, закључује он.
Да се ради о колаборационистичком документу слаже се и аналитичар Драгомир Анђелковић. Група градоначелника које је изабрала аустроугарска окупаторска власт окупила се у Сјеници и изгласала декларацију у којој су изразили жељу да делови окупираних Србије и Црне Горе буду припојени Босни под окриљем Аустроугарске.
„Данас се може разматрати једино као сецесионистички акт и позив на акт сличног типа. Они који причају о ’Сјеничкој декларацији‘, причају о сецесији дела територије Србије уз помоћ неке стране силе, као што су њихови преци покушали 1917. године. Сама та декларација нема тежину, али је инспирација за оне који имају сепаратистичке идеје“, каже Анђелковић.
Јасно је да је сваки покушај сецесије Санџака немогућ и нико озбиљан се не би упустио у такву авантуру, јер она не би ништа донела народу који живи у тим крајевима, додаје аналитичар.
„Само пропали политичари као што је Угљанин покушавају да рекетирају Србију са том причом. Угљанин добро зна да нико у Београду не схвата озбиљно његове претње да може да отцепи део Рашке области или Рашку област у целини, али са друге стране, може да направи Србији проблеме, да изазове ексцесе и поново привуче део пажње међународне јавности“, објашњава Анђелковић.
Штета коју Угљанин може да направи је економска јер би растерао потенцијалне инвеститоре, сматра Анђелковић. Ради се о јефтиној уцени, закључује он, али је она осуђена на пропаст јер иза ње стоји пропали политичар.
