Амерички председник Доналд Трамп прекинуо је одмор започет 4. августа (који је требало да траје до 21. августа) и враћа се у Вашингтон, уз обећање да ће се усредсредити на „трговинске проблеме и војна питања који не трпе одлагање“.
Медији преносе да су стотине јединица америчке оклопне технике натоварене на десантне бродове на источној и западној обали, а два носача авиона су се упутила ка корејским обалама.
Јапан је обећао да ће обарати севернокорејске ракете ако буду летеле изнад његове територије, а армија Јужне Кореје је почела да се распоређује на граници са Северном Корејом.
„У ваздуху мирише на рат и то управо у оном формату какав је потребан Америци. Пјонгјанг је погодан противник. Он заиста има нуклеарно оружје и нико не може да оптужи Вашингтон да лаже, као у случају Ирака, Сирије или Либије“, указује колумниста МИА „Русија севодња“ Ростислав Ишченко.
Пјонгјанг има велику копнену армију која, очигледно, може да пружи агресору суштински отпор, али севернокорејска флота није способна за операције даље од њених обала, па самим тим није претња за стратешке комуникације САД.
Могуће је, сматра Ишченко, да ће Пјонгјанг извести ракетно-нуклеарне нападе на америчке носаче авиона, а није искључено, додаје аутор, ни да ће успети да претвори у прах и пепео Јужну Кореју.
„Могли би да страдају потомци Аматерасу Омиками (богиње, прамајке јапанске царске династије), али их Американци од 1945. године уче да се филозофски односе према нуклеарним нападима на Земљу излазећег сунца. А чак и ако нека корејска ракета долети до Гвама, Американци су навикли да жртвују Перл Харбор зарад виших политичких циљева“, наводи руски колумниста и додаје да се надаље „са задовољством и комфорно може гађати територија Северне Кореје с дистанце, а савезници нека ратују на копну и нека трпе губитке“.
Аутор, међутим, подсећа на то да овај план има један озбиљан недостатак. Наиме, Кина је отворила карте и саопштила да, уколико Северна Кореја изведе превентивни напад на САД, Пекинг неће штитити Пјонгјанг, али ако Вашингтон буде покушао да нападне први, Кина ће се умешати на страни Северне Кореје.
„То је непријатно. Не само због тога што Кинези имају приличан нуклеарни арсенал за ликвидацију целе западне обале, него пре свега због способности њихове флоте да затвори путеве из Тихог океана у Индијски. Можда не заувек, али и привремено је довољно да се паралише светска трговина“, оцењује Ишченко.
Он додаје и да иза Кине стоји Русија, чију реакцију Вашингтон не може да предвиди.
„Москва може дуго да позива на суздржаност, на прекид ватре, да посматра како САД крваре у сукобу с Кином, а затим може да се умеша и да победи или да се не умеша ако процени да су губици Вашингтона довољни за минимизацију његовог политичког значаја у послератном свету“, сматра аутор и наглашава да је Кина, а не Северна Кореја, „земља коју Американци не могу да униште“.
Према његовим речима, Америка жели да гарантује да се Русија неће мешати у овај сукоб, због чега провоцира додатну кризу на европској „ратној позорници“.
„Украјинска криза за то није довољна. Није довољно и проширити је на постсовјетске балтичке земље чије су неодговорне власти спремне да се у то упусте. Неопходна је потпуна конфронтација Русије и НАТО-а на ивици ратног сукоба, без прелажења црвене линије“, сматра аутор.
То би, објашњава он, везало руке Русији на Западу, због чега би Москва била принуђена да смањи активност на Истоку и Кина би била опрезнија. На овај начин отвориле би се могућности за напад на Северну Кореју без ризика од великог рата.
Амерички савезници у Европи, међутим, не желе да ризикују. Министар иностраних послова Немачке Зигмар Габријел изјавио је у вези с корејском кризом да је политика САД постала потпуно неодговорна, да не одговара универзалним западним вредностима и да није јасно ко је у Вашингтону главни и ко доноси одлуке.
НАТО се пре тога јасно дистанцирао од корејске кризе. Европски савезници САД су саопштили да Северна Кореја није у сфери одговорности НАТО-а и да они неће подржавати Америку у вези с овим питањем.
НАТО и Европска унија (преко свог лидера Немачке) перу руке и не желе да надувавају европску кризу да би олакшали америчку агресију на Далеком истоку. Берлин се, у суштини, чак дисатанцирао од украјинске кризе, и то без обзира што је у САД већ почела кампања за оптуживање Кијева да је умешан у продају ракетне технологије Северној Кореји.
Европа није реаговала ни на саопштења Ирана о повећању финансирања сопственог ракетног програма за пола милијарде долара и могућем изласку из нуклеарног споразума.
Подсетимо да су Русији, Ирану и Северној Кореји буквално пре неколико седмица уведене нове америчке санкције.
Европа која се раније послушно кретала у позадини америчке спољне политике, практично је потпуно игнорисала не само покушај појачавања конфронтације консолидованог Запада с Русијом, него је прећутала иранско питање и недвосмислено одбила да помогне САД у организовању агресије против Северне Кореје.
Могуће је, сматра Ишченко, да ће САД успети поново да сломе европски отпор, али снага изгубљена за то време не може да се поврати, а Вашингтон је принуђен да веома брзо делује у новонасталим околностима.