На посету ватиканског државног секретара Пјетра Паролина Москви из свих крајева света гледају са пуном пажњом, и многи очекују какав ће бити крајњи исход разговора највиших руских државних и црквених функционера са „Бројем два“ Ватикана.
На Паролинову посету може се гледати као на наставак интензивне сарадње која је свој замајац добила сусретом папе Фрање и патријарха Кирила на Куби фебруара прошле године. Од тада, сарадња двеју држава ушла је у нову фазу, чија је круна, до Паролинове посете, било преношење моштију Светог Николе из Италије у Русију.
Међутим, дијалог између Католичке и највеће православне цркве само је једна страна руско-ватиканских односа. Ове односе требало би посматрати из шире перспективе, као наставак папине политике и део заокрета који он прави.
Судећи према писању католичке штампе, Ватикан лагано престаје да се ослања на САД као на један од стубова католичанства у будућности. О томе сведочи и чланак који су написала два папина блиска сарадника и пријатеља, људи у које папа Фрања има пуно поверење, Антонио Спадаро и Марсело Фигероа, који је изашао у језуитској публикацији „Ла чивилта католика“.
Спадаро и Фигероа савез између католичких интегралиста и евангелистичких фундаменталиста у САД означавају термином „екуменизам мржње“, што је многе аналитичаре ватиканске политике понукало да га означе као програмски текст за заокрет у политици Ватикана према Истоку, Русији и Кини, као плодном тлу за успостављање дијалога у контексту растућег индивидуализма и секуларизма на Западу. Таква политика такође оправдава Фрањин надимак, „Геополитички папа“, који му је дао Лучо Карачоло, уредник италијанског геополитичког часописа „Лимес“.
Колико значај Паролинова посета има, може се показати и тиме што се добар део документарног филма „Папа Фрања, папа дијалога“, емитованог на италијанској телевизији РАИ, бави његовим припремама за пут у Москву.
„У Русију идем као папин сарадник. Као сарадник онога чија је жеља да изгради мостове са циљем да се што више приближимо, разумемо и покренемо дијалог у свету“, рекао је Паролин у филму о својој посети Москви.
Филм даје и преглед папиних активности на успостављању дијалога, али и осврт на спољну политику Ватикана, коју Паролин описује као усмерену на реалне факторе.
Папа се веома често налазио на удару незадовољника на Западу, не само католичких верника, због свог, како су говорили, удварачког става према руском председнику Владимиру Путину.
Папа је био сумњичав према западњачкој матрици према којој владине снаге у Сирији користе хемијско оружје, а такође није иступио против руског присаједињења Крима.
Овакви папини ставови тумаче се на различите начине. Сиријски хришћани у владиним снагама и руском контингенту виде своје заштитнике, за разлику од побуњеника и терориста који су сви, мање или више, исламски фундаменталисти.
Други браниоци папиних ставова сматрају како, да није било његовог уздржаног става, никада не би дошло до историјског сусрета у Хавани. Трећи, екстремнији, сматрају да је папа посвећен испуњењу „трећег пророчанства из Фатиме“, према коме се Богородица јавила једној португалској девојчици и замолила за „посвећење Русије у мом безгрешном срцу“.
На опасност од ватиканског прозелитизма упозорава и Игор Шатров, заменик директора московског Националног института за развој савремене идеологије.
„Мислим да ће руско-ватикански односи увек бити између ове Сциле и Харибде: са једне стране, желимо мир и сарадњу, са друге стране, бојимо се да изгубимо утицај на територијама које сматрамо нашим“, каже он.
На Западу се такође може приметити да се Паролинова посета тумачи и као увертира за папину посету Москви. Шатров у то није убеђен. Иако су се односи Москве и Ватикана побољшали, каже он, услови за папину посету руској престоници још нису створени:
„Када говоримо о Паролиновој посети, страни медији се питају да ли он долази да води преговоре у име Запада и да ли су његови ставови усаглашени са западним елитама, или је Ватикан, у овом случају, иницијатор дијалога и предузима самосталне кораке. Лично мислим да Ватикан има независан став и да заступа интересе католика, а не колективног Запада“.
Професор Александар Чубарјан са Института за општу историју Руске академије наука каже да су ватиканско-руски односи у успону, и да се они поклапају када су у питању Блиски исток, Сирија и борба против тероризма. Међутим, каже Чубарјан, постоје и бројне несугласице између католика и православаца.
„Оно што их уједињује јесте разумевање значаја хришћанских вредности за савремени свет. Русија је вишеконфесионална земља, и њено јединствено искуство је веома важно за Ватикан, који у овом тренутку активно успоставља контакте са исламским светом, као и са другим религијама“, објашњава он.
Несугласице су бројне, а питање Украјине је међу онима око кога ће руска и ватиканска страна тешко постићи сагласност. Ватикан је у Украјину досад послао око 12 милиона долара помоћи, а став украјинских католика и унијата према Русији изразито је негативан. Такође, једна од препрека у односима је и русофобични став католичких источноевропских земаља, нарочито Пољске, према Русији.
Највећу препреку представља папин став према сарадњи САД и Русије. Папа је у недавном интервјуу за италијански лист „Република“ рекао да осећа страх од „веома опасних алијанси између сила које имају искривљен поглед на свет“, поменувши Русију и САД као пример.
На тај начин папа се дистанцирао од традиционалне ватиканске политике, да подржава дијалог између две суперсиле, што би могло да указује на његов страх од алијансе Путин—Трамп.
Са друге стране, ни већина православних верника у Русији нема поверења у папине намере. Према истраживању америчке агенције Пју, свега 17 одсто православаца у Русији прижељкује заједницу са католичком црквом. Већем броју подржавалаца ове идеје нису допринеле ни мошти Светог Николе, којима се у Москви и Санкт Петербургу поклонило више од милион верника.