Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намјесник бококоторски, изнио је прије више година на свјетло дана писмо које је Свети отац папа Пијо VI, путем свог изасланика Франциска Паловинетија, 28. децембра 1969. године упутио тадашњем митрополиту црногорско-приморском Данилу Дајковићу.
У писму папа предлаже да би било најбоље да се са Ловћена скине завјетна Његошева капела и измјести у музеј или Његуше, гдје, како се наводи, „доличи и према историји и према народу који је изумро“, како би се „почео живот“ са новим обичајима и замасима уз подршку Ватикана.
„Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним на велику српску идеологију, која је злоупотријебила овај народ, који, може се рећи, потпуно изумире. Нови народ са новим навикама и новим животом јесте народ будућности и нових прегнућа, па је Свети отац папа вољан да свесрдно помогне овом народу и да га поврати у праву Христову вјеру, зашта је вољан да уложи и велика средства“, стоји у писму.
Само и летимичан поглед на ове наводе показује да су Његош и све оно што он представља дуго били сметња намјерама Ватикана. Нажалост, процес стварања „новог народа са новим навикама“, који се помиње у писму, чини се да је у Црној Гори данас у поодмаклој фази.
Да бисмо разумјели дубљи и прави смисао рушења Његошеве капеле на Ловћену ваља се поново подсјетити ријечи протојереја-ставрофора Кривокапића, који је од почетка упозоравао да се овдје, у суштини, радило о „врло озбиљној причи“.
„Слутили смо, по неким реакцијама, да Ловћен треба да буде скраћен за главу, да Његоша горе више не буде, јер је он символ православља, символ српства, символ оне Црне Горе која је створена Берлинксим конгресом. У том смислу, Ватикан је давно имао своје планове“, тврди Кривокапић.
Утолико је већи парадокс када су неки који себе данас зову Црногорцима уједно и највећи противници обнављања Његошеве капеле на Ловћену. Читава ствар је додатно несхватљивија, јер се посриједи ради о дословном испуњењу Његошевог аманета и његове последње воље.
Да подсјетимо, Милутин Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ, забиљежио је његове ријечи којима обавезује Црногорце да га сахране на Ловћену: „То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вами на душу“.
Дакле, све је више него јасно. Проблем настаје у оном тренутку када овдашњи новокомпоновани Црногорци, односно, „нови народ са новим навикама“, како се о томе прецизно изјаснио Свети отац, дођу лицем у лице са Његошем, тим пророком и пјесником, народа који „изумире“.
Још нико нема храбрости да то отворено и призна, али Петар Други јесте очигледно највећа сметња пројекту новог црногорског идентитета. Тајновидац ловћенски исувише гордо посматра са висине све те политичке и интелектуалне пигмеје, који муку муче са његовим ликом.
И није им лако, мора се признати, готово да изазивају и сажаљење. Претешко је у Црној Гори рвати се са Његошем.
Утолико би борба за обнављање цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену и поштовање Његошеве последње жеље да буде сахрањен у њој, био и чин не само испуњења Његошевог аманета Црногорцима, већ и почетак истинског враћања Црне Горе себи самој.
За сада нема слуха од стране актуелних црногорских власти да се Његошева капела на Ловћену обнови, па је црногорски премијер Душко Марковић трећи у низу од којега је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије затражио обнављање порушене цркве Светог Петра на Ловћену.
Нема сумње да је рушење капеле означило и почетак моралног посрнућа и одумирања становништва, а њено поновно васкрсење на Ловћену било би и симбол духовне обнове и новог узлета. Како тренутно ствари стоје, око тога ће се копља тек ломити у Црној Гори.
