Само неколико сати након што је Демократски фронт упутио јавни позив опозицији и цивилном сектору у Црној Гори на договор око „заједничког дјеловања у циљу стварања услова за свеопште слободне и фер изборе“ у тој земљи, стигле су и прве реакције из опозиције, и то СДП-а Ранка Кривокапића, из којег је саопштено да између ДФ-а и те партије „није могућа програмска сарадња“.
Рекло би се, ништа ново и неочекивано, с обзиром да Демократски фронт већ годинама позива „грађанску опозицију“ на различите облике заједничког наступа који до данас нису наишли на позитиван одговор, док, са друге стране, већ постоји искуство сједења остатка опозиције за истим столом са Милом Ђукановићем током преговора о „Влади изборног повјерења“, па се намеће закључак да је, за сада, за њих прихватљивији партнер — власт.
Уз то, спекулише се да грађанска опозиција не врши никакав притисак на режим у Црној Гори, док са друге стране активно чека политичку понуду премијера Марковића.
Све ово доводи до сумње да су можда тачне гласине да је на састанку „грађанске опозиције“ са потпредсједником САД Мајком Пенсом ривалима власти објашњено да не смију имати никакве везе са Русијом ако желе потпору америчке администрације, што су неки, изгледа, буквално схватили.
Политички аналитичар Драган Росандић за Спутник каже да није изненађен чињеницом да Кривокапићев СДП није прихватио понуду ДФ-а, доводећи у питање и сами опозициони карактер те политичке групације.
„СДП и није баш нека опозиција. Они су 20 година били у коалицији са ДПС-ом и на власти, тако да се ту не може говорити о некој озбиљној опозицији, а идеолошки су прилично различити, тако да се на СДП не треба ослањати. Са друге стране, познато је да је већ неко подијелио опозицију на такозвану „грађанску“ и Демократски фронт, који ту онда дође као некаква „сељачка“, или „народна“ опозиција и онда постоји свађа међу њима. Тако да се бојим да је тешко саставити комплетну опозицију, не само када је у питању СДП, него можда и неке опозиционе странке сличне профилисаности попут СДП-а“, сматра Росандић.
Кад је у питању сам термин „грађанска опозиција“, наш саговорник сматра да је та кованица највјероватније настала под утицајем страног фактора.
„Не знам ко је извршио ту подјелу. Да ли је до ње дошло под утицајем страног фактора, или ју је лансирао неко из саме „грађанске опозиције“ од људи који иду на консултације у стране амбасаде, прије свега у америчку. А све је урађено са надом да ће међународна бацити око и на њих и можда их подржати у једном тренутку. Иако то годинама траје, па се баш и не дешава“, наглашава Росандић.
Коментаришући констатацију која се могла чути из ДФ-а да се показало да „грађанска опозиција“ у Црној Гори нема потребну подршку иностраног фактора, Росандић сматра да има истине у једном таквом размишљању.
„Ако посматрамо епилог и даље су опозиција деценијама, што значи да има истине у таквој дефиницији. Многи се од њих надају да су нека резерва на коју међународна заједница игра, и да ће у једном тренутку, када Ђукановић опосли све послове који се од њега траже, а богами, много је посла и опослио, можда неко њима предати власт. Мада мислим да ова рачуница није богзна најбоља, макар гледајући како се то досад дешавало. Када сте у нечијој милости или мислите да јесте, онда је и питање колико ће вам грађани дати повјерење у неком тренутку“, закључује Росандић.
