Ипак, прво да се осврнемо на оно што је прошло. Шта Србија има конкретно од пласмана и Црвене звезде и Партизана у Лигу Европе?
— То је велики плус и за њих и за српски фудбал и било би добро да им се сад и репрезентација која ових дана игра две важне утакмице у квалификацијама за Светско првенство у Русији придружи и да на том таласу оптимизма тај наш посрнули фудбал, коначно, добије мало ветар у леђа, да се опорави. Осим што доноси финансијску добит од 2,6 милиона за сваки од клубова, плус зарада коју ће остварити освајањем бодова, доноси и медијима много, јер ће шест утакмица током јесени и зимског периода пунити ступце, заузимати минуте на радио-програмима или у телевизијским емисијама. Профитираће угоститељи, саобраћај, јер ће у Београд долазити навијачи иностраних клубова. Овога пута је фудбал дао и неки добар повод.
Колико је реално да та наша два клуба и прођу и групну фазу такмичења?
− Медији не треба да подгревају нереалну атмосферу да идемо да будемо први или други у групи. Групе су нам тешке. Партизанова нешто лакша, Звездина изразито тешка, али су зато спектакли загарантовани кад дође Арсенал, сећам се тог Арсенала из оног Звездиног пута до финала Купа УЕФА 1979. године. Дај боже да се то понови, али није реално. Мислим да медији ту треба да одиграју улогу у неком спуштању лопте на земљу у реалном представљању ситуације и квалитета и наших и противничких тимова, па ако се на терену испостави да су прогнозе била исувише скромне, нико неће да се љути. Важно је да ће бити спектакла. Београд је, чини ми се, једини град у Европи који има два представника у овој фази такмичења Лиге Европе, тако да је то нешто заиста лепо.
Данас почиње међутим други спортски догађај — Европско првенство у кошарци
— Спортски календар је пун догађаја, догађаји се смењују aли је добро, увек нас има. И без Новака Ђоковића имамо неке резултате на Ју-Ес опену, Александра Крунић је прошла два кола, постала је најбоље рангирана српска тенисерка на ВТА листи. Дакле и спортисти нам увек дају повод да се развеселимо и да будемо поносни на њих. Што се тиче кошарке, пратићу прву групу која је у дворани Фенербахчеа, али и финални део у којем ће, надам се, учествовати и Србија, јер од шест екипа из наше групе четири иду даље и не могу да замислим да не прођемо, без обзира на одсуство седам играча. То прилично компликује ситуацију, али свиђа ми се приступ Саше Ђорђевића који упркос свим невољама, онако храбро како је играо, каже да се наше амбиције се не мењају, ми идемо да се, како он воли да каже, побијемо за медаљу. Тако и треба.
Шта кажете о Богдану Богдановићу. Кажу може да претекне Шпанца Паула Гасола и да буде најбољи играч….
— Можда не на овом шампионату, али с обзиром на разлику од неких 12, 13 година, Богдановићево време тек долази. Али може да буде МВП турнира, што ће зависити од укупног резултата и Србије и Шпаније. Да знате да се у кошарци буквално све броји, рачунају се изгубљене и освојене лопте, не само погођени него и промашени шутеви, слободна бацања, примљени и направљени фаулови и све то утиче, наравно, и визуелни утисак. Дај боже да та прогноза буде тачна. Мислим да је то можда у овом тренутку преоптимистично, Гасол је један изузетно паметан, изузетно квалитетан играч који траје већ пуних 17, 18. година, а има 36. Сећам се кад је он са својом шпанском генерацијом 1999. године у Португалији постао јуниорски првак света, победили су Американце у финалу. То је била златна генерација која личи на ону нашу из 1987. године, Ђорђевић, Дивац, Кукоч, Рађа, Алибеговић, Пецарски, Копривица, Лука Павићевић. Прошло је 30 година и за 25. септембар спрема се један спектакл у Београду. Окупиће се та златна генерација, „Спорт нетворк“ ради документарни филм, а ја спремам књигу.
С обзиром да последњих 25 година живите у Барселони, да ли вас је погодио напад који се догодио у срцу града?
— Никако ми није јасно — зашто Барселона. У стравичном атентату у Мадриду, када је убијено 192 људи, мотив је био у подршци Бушовој политици у Ираку, а којој је тадашњи шпански премијер Хосе Марија Азнар дао обезбеђену подршку и тиме изазвао гнев дела муслиманског света, овог пута не видим никакав конкретан мотив. Шпанска Влада или каталонска сигурно ништа нису учиниле чиме би могле да изазову револт или реакцију. Напротив, у Шпанији је много муслиманског света. Скоро осам векова Арапи провели на на Иберијском полуострву као освајачи, а узимајући у обзир и данашња миграциона кретања. Једини закључак који ми се намеће је да су терористи једноставно гађали једну европску метрополу која је веома атрактивно туристичко одредиште.
Да ли се данас плашите кад одете тамо?
— Не размишљам тако, руководим се неком неписаном теоријом да граната никада не пада два пута у исту рупу. Не верујем да да су терористи, поготову што је та група или ликвидирана или похапшена, шпанска полиција је била врло ефикасна, али нажалост, после напада. Грађани исто спонтано реагују, пуне Рамбла и очито је да се нико не плаши. Када бих тако размишљао, не бих ишао ни у Истанбул јер је и тамо било којекаквих догађања последњих месеци. Тако се живи у данашњем свету са тим, нећу да кажем страховима, али са једном дозом повећане опрезности и такво је време, једноставно тако мора.
Свет страхује свих ових дана од евентуалног рата САД и Северне Кореје. Колико Ви мислите да је тако нешто реално с обзиром на Трампову изјаву да нема преговора Пјонгјангом?
— Немам довољно елемената да бих могао да кажем да ће бити или неће. Читао сам интервју са Чарлсом Симићем који борави у Београду и каже да ће бити рата. Не знам колико он има поуздане аргументе да брани ту тезу. Оно што отежава ситуацију јесте чињеница да сада на челу те две државе, иако ни у чему не могу да се пореде, осим у неким персоналним карактеристикама њихових лидера, склоности ка тврдоглавости, може да дође до ситуације као што су она два јарца на брвну и ниједан неће да се склони, али то је најгора варијанта. Надам се да до ње неће доћи. Увек је било да неке државе или неки лидер својим понашањем искоче из онога што је обичајна норма, што су неки стандарди и онда се то обично завршавало најгоре по земљу која је имала несрећу да има такве лидере, али је понекад цена била велика и плаћали су и они који зато ништа нису били криви, али били су, што би се рекло, колатерална штета.
Можда томе у прилог иду и апели из Москве и Пекинга да њени лидери неће дозволити рат.
— Ако неко може да утиче на Пјонгјанг, мислим да је то Пекинг због традиционалних односа и помоћи које је Северна Кореја имала у свим годинама међународне изолације или самоизолације. Питање је то што каже Москва или не знам ко, да неће дозволити, ако неко нареди да се притисне неко дугме тамо, не знам како ће то да се спречи, али ваљда има и тих одбрамбених система који би у случају лансирања неке такве опасности нашли начина да се то ваљда уништи у ваздуху пре него што падне на земљу поново. Надајмо се да неће бити потребе за за таквом врстом интервенције.
Шпанија посебно гледа на проблем Косова и његовог останка у Србији. Поново су преговарали Александар Вучић и Хашим Тачи. Има ли ту помака?
— Нисам неки оптимиста. То ће трајати. Биће милиметарског попуштања, битно је да се ипак разговара, јер без разговора нема ни основног предуслова да се једног дана нађе неко решење.
То може да траје унедоглед….
— Многе су ситуације трајале у недоглед. Ви данас имате подељени Кипар, иако онај турски део не признаје нико осим Турске, па је и даље та подела, па сте имали Немачку демократску Републику, која је постојала до 1990–1991. године, призната, непризната, али је била чињеница. Шта је политика, шта је дипломатија? Не мора она формално да буде призната, али мора да буде констатована да нешто постоји, па се онда у складу са унутрашњим потребама одређујеш према томе. Шпанија је једна од пет земаља Европске уније која није признала Косово и нема никаквих назнака да ће то учинити у неком наредном периоду. То није неки превелики израз љубави према Србији, мада је Шпанија увек била коректна према Србији, већ је то један одраз унутрашњих потреба, јер је и сама суочена са озбиљним сепаратистичким проблемима, пре свега у Каталонији, у мањој мери у Баскији и у занемарујућој мери у Галицији.
Где је најкритичније?
— Свакако у Каталонији где је за 1. октобар заказан референдум о формалном одвајању. Он још није званично расписан, али је датум одређен и увелико се ради на припреми и без обзира што ће шпанска Влада путем Уставног суда и других правосудних органа прогласити референдум или његове резултате неважећим, сама чињеница да ће се он одвијати, ако до тога дође, изазива пажњу, узнемиреност, отвара низ питања.
Да ли све то изазива узнемиреност?
— Како да не. Пре свега у Каталонији, јер та опција која тренутно доминира и која је на власти, која се залаже за одвајање Каталоније и за проглашење републике Каталоније нема велику већину. Све анкете показују да је то негде однос 50:50. Дакле, бар половина грађана Каталоније, а има их око седам милиона, не мисли да би било добро да се Каталонија одвоји. Та половина ће сигурно бити узнемирена, јер читам у шпанским новинама некакав нацрт закона да ће сви Шпанци постати Каталонци, да ће се конфисковати државна имовина Шпаније и прећи у руке Каталоније, да ће Каталонија поштовати закон ЕУ, ако и сама неће бити чланица и тако даље, тако да је довољно разлога за забринутост. Ту идеалног решења нема, али би најбоље било да се референдум одржи и да пропадне. Сепаратисти би изгубили аргумент, бар за дужи рок да отварају поново то питање, као у Шкотској рецимо.
Нисмо видели ниједан обрнут случај да су Руси било чиме условљавали Србију, као што Запад условљава Београд да угаси Руски хуманитарни центар?
— Став Русије је био коректан и они знају да је званична политика Србије: и Русија и Европска Унија или прво Европска унија и Русија, и нису то условљавали.
Рекли сте да ће ускоро бити двадесетпетогодишњица велике победе кошарке на овим просторима, а ми сад имамо једну потпуно ретроградну ситуацију што се тиче политичке ситуације. Како тумачите то што су синови Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана ових дана заратили о томе шта су им очеви радили.
— Неко је давно рекао да се на Балкану историја понавља. Нажалост, и протагонисти се понављају, иако у другој генерацији. Немам нарочито мишљење ни о једном, ни у другом, тако да можемо само да их игноришемо.
