Руску глумицу и сценаристкињу Катарину Морозову у Београд и Србију довела је, како каже, љубав према једном мушкарцу. Опчињеност братском словенском земљом и њеном културом, помешана с љубављу према глуми и позоришту, надахнула ју је да у Београду покрене руски театар.
„У Руском дому у Београду раније је постојало позориште које су још давно основали мигранти. Оно је, нажалост, затворено након Другог светског рата. Желим да обновим ту традицију. Овде сам упознала глумце који су веома тражени, попут Милоша Биковића, Данила Ковачевића, Андреја Шетпековског, Јевгенија Ковачевића. Театар је већ регистрован, постоји тим, постоји добра сцена у Руском дому. Сада је потребно поставити представу која ће одјекнути, која ће бити упечатљива и која ће привући људе“, прича Катарина Морозова.
Какав ће бити репертоар руског позоришта, шта ће оно донети публици у Србији?
— Сагласили смо се да то не треба да буде само руски театар, с руским представама, руска класика на српском језику, него театар који је по нечему јединствен. Он би могао да поставља и класичне представе и представе с импровизацијом. То би био начин да се привуку разноврсна публика, стари, млади. Мислим да театар импровизације може да привуче гледаоце и да се боље упознају с руском културом, јер се може направити пројекат у којем гледалац учествује у руским обичајима. Можемо да направимо руски бал, с руским плесом и обичајима, уз одломке из руске класике. Позориште би могло да буде отворено за три месеца. Имамо идеју да направимо и представу посвећену 100. годишњици Револуције.
Једна од идеја је и постављање драме која би се бавила српско-руским односима?
— Када сам прочитала књигу „Српско-руски братски односи“ Зорице Пелеш, помислила сам да по њој може да се направи интересантан сценарио, јер та књига описује наше везе и историјске односе током дугог временског периода. Ако би се ту додала још уметничка линија, љубавна, мушко-женска која је свима интересантна, могла би да се направи драма, као и сценарио за филм. То би били односи Русије и Србије у прошлости, садашњости и будућности. То је веома важно и веома актуелно ако имамо у виду садашњу политичку ситуацију.
Ангажовани сте на разним сценама у Москви, а највише у сопственом „Опен театру“ — позоришном експерименту који на темељима учења Константина Станиславског истражује могућности глумачке импровизације. Шта Вас је заинтересовало за ту врсту театра?
— Театар импровизације је посебан по томе што нико не зна каква ће бити представа и како ће се завршити, ни глумци, ни гледаоци. Импровизација се рађа овде и сада — глумци не знају у каквим ће се околностима наћи, шта ће играти, какви ће бити конфликт, расплет, финале. У театру је ангажовано 50 одсто професионалних глумаца, неки од њих су заједно са мном учили на позоришном институту, а 50 одсто су они који су завршили мој глумачки тренинг „Кључ Станиславског за живот и стваралаштво“.
Ова идеја постаје све популарнија, само у Москви постоји пет театара импровизације. То, међутим, уопште није нова идеја, још је Мејерхолд радио на импровизацији, у његово време су постојали мали камерни театри у којима су гледаоци учествовали у представи. Верујем да је будућност позоришта у томе да у њему учествују гледаоци, да они буду у центру догађаја, да их сами стварају. У Москви је сада веома популаран и такозвани инверзивни театар, који подразумева да су гледаоци потпуно укључени у драму. То је 5Д позориште које подразумева и мирисе, звуке, додире. Оно потпуно оживљава време у којем је драма писана, даје гледаоцима потпуни осећај учествовања у ономе што је описано у драми. Ту нема импровизације, то је само потпуно понирање у епоху. Уколико би се то повезало с импровизацијом, ефекат би био још потпунији.
Ваш позоришни курс нема само уметнички него и психотерапеутски потенцијал. На који начин „Кључ Станиславског“ повезује уметност и психологију?
— Станиславски је био геније, потпуно је превазишао судбину. Он никада не би написао „Систем Станиславског“ у седам томова и „Мој живот у уметности“ да није једном приликом пао током представе, јер је доживео инфаркт. Пола године је био прикован за кревет и то му је дало могућност да напише оно што је носио у себи. То није само глумачка, него и психолошка школа, филозофско учење. Он је у много чему претекао психолошка учења која су сада веома популарна: трансфер ка реалности, визуализација. Мој тренинг представља људима основне елементе тог система. Најважнија тековина система Станиславског јесте кретање од унутрашњег ка спољашњем. Да би глумац живео на сцени како треба, он мора да укључи своје подсвесно сећање и да кроз њега урони у догађај. Тада његова физика и мимика почињу да живе у складу с тим осећањем. То не ради само на сцени, то је праска која омогућава човеку да контролише своја осећања и да живи хармоничније. Ми доносимо одлуке у складу са својим осећањима. Када можемо да контролишемо емоције, можемо да разумемо оно што желимо.
Споменули сте политичку ситуацију. Рат је, нажалост, веома актуелна тема. Како видите садашњу глобалну ситуацију, Русију и њену улогу у свему томе?
— И у Европи и у Америци свеприсутна је русофобија. Србија је вероватно једини изузетак. Сматрам да управо због тога треба да подржавамо једни друге, јер је, нажалост, у току глобално бунило. Људи више не знају у шта да верују. Води се информативни рат, а томе се може супротставити једино уметност. Она отвара срце, како је говорио Станиславски, отвара емотивно сећање. То је и оно што уједињује Русе и Србе — ми ратујемо срцем, не умом, због тога смо непобедиви, у то сам апсолутно уверена. Не може се калкулисати с нама, јер ми размишљамо срцем. Због тога верујем у наше снаге.
