Поучен претходним искуством, БРИКС је овога пута на време упозорио да до краја 2019. године очекује завршетак генералне ревизије квота чланица Међународног монетарног фонда (ММФ), што у крајњем значи и удела сваке од њих у доношењу одлука у тој финансијској институцији.
Декларација усвојена на крају самита БРИКС-а у кинеском Сјамену је недвосмислена — одлучни су да се ефикасније управља глобалном економијом тако што ће се јаче чути глас држава у економском успону које ће сразмерно привредној снази бити и боље представљене у ММФ-у.
А то су свакако земље БРИКС-а, Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република, које чине 42 одсто светске популације, 30 одсто укупне површине планете, са БДП-ом који чини готово четвртину глобалног БДП-а — 22,3 одсто.
У последњих 10 година БРИКС је, према речима кинеског председника Си Ђинпинга, увећао БДП за 179 одсто, а трговину за 94 процента, а то су управо неки од најважнијих параметара за утврђивање гласачких квота у ММФ-у.
Зашто је, уз несумњиве показатеље привредног раста те групе земаља, уз Кину која је већ неколико година светски лидер када су у питању проценти привредног раста, ММФ-у потребно посебно упозорење да данашњи свет и онај из 2010. године више нису исто место?
Мада је у питању привреда, разлози леже, наравно, у политици, тачније у тешком пристајању САД да више није играч који се пита за све и доноси глобалне одлуке по својој мери.
Гласачке квоте које су сада на снази у ММФ-у примењују се од прошле године, али је одлука о њима донета још 2010. Године. Толико су Американци опструисали њихову ратификацију да је марта 2015. године амерички министар финансија Џек Лу упозорио да ће кредибилитет САД-а бити угрожен уколико Конгрес не одобри реформе квота и управљачких права у ММФ-у. А то је у суштини значило да би реформе квота удвостручиле средства Фонда и дала веће право гласа земљама „у успону“, међу којима и Кини. На крају је и сам ММФ морао да позове САД да одобри реформе.
Коментаришући најновији захтев БРИКС-а, професор Економског факултета у Београду, некадашњи Гувернер Народне банке Србије (НБС) Дејан Шошкић сматра да земље БРИКС-а сада имају разлог више да траже поновну реформу квота. Она, према његовој оцени, треба да приближи структуру квота и гласачко право у ММФ-у реалној економској снази и значају у међународној трговини који поједине земље имају.
Он напомиње да је претходна реформа заправо из 2010, али је ступила на снагу тек почетком 2016. управо због тога што се до краја 2015. године чекало да САД то ратификују.
„Другим речима, земље БРИКС-а, пре свих Кина и Индија, па и Русија, које су у том периоду имале више стопе привредног раста од просека у свету, сада имају разлог више да траже поновну реформу квота јер није у питању период од 2016. до данас, него дефакто од усвајања реформе 2010. која је темељена на званичним статистичким подацима из 2008. и 2009. године“, објашњава Шошкић за Спутњик.
То значи да су готово 10 година стари званични макроекономски подаци о привредној снази држава на основу којих су установљене квоте које су на снагу ступиле тек прошле године.
„Од 2010. године до данас ствари су се још битно промениле, посебно по питању земаља као што су Кина, Индија, па и Русија. Њихово учешће у БДП-у света је порасло. Самим тим то би на одређени начин требало да се одрази и на квоте у ММФ-у. А из тога, наравно, проистичу и гласачка права која имају земље у том телу“, указује професор Економског факултета.
Наредна реформа требало би да уради још један корак у том правцу, да се структура квота и гласачко право у ММФ-у приближе реалној економској снази и значају у међународној трговини који поједине земље имају, закључује Шошкић.
И по оцени аналитичара Руског института за стратешка истраживања Павела Захарова начин на који се расподељују квоте не одражава реално стање у светској економији.
Постојећи систем квота није поштен и пре свега одговара интересима западних земаља, каже он за Спутњик, илуструјући то бројкама. Запад, односно ЕУ и САД, као и земље БРИКС-а дају идентичан допринос светском БДП-у, по 23 посто. Међутим, када је реч о гласачким квотама, БРИКС има 14,7 посто, док ЕУ и САД имају дупло више — 30 посто, каже Захаров за Спутњик.
„Проблем је у томе што се у обзир за одређивање квота узимају не само БДП, него и други критеријуми, попут отворености економије, што иде на руку пре свега европским земљама. Већ низ година се води борба за промену постојећег система, захваљујући којем такозване развијене земље диктирају политику ММФ-а, Светске Банкe, других финансијских институција и земљама са којима имају компликоване односе могу да затворе приступ кредитирању“, указује Захаров.
Шошкић указује да је пре 2010. године последња реална реформа квота била још осамдесетих година прошлог века, и дуго није одражавала реално стање ствари јер су се многе земље нашле у позицији да су битно напредовале у тих последњих двадесетак и више година, а да су неке земље стагнирале, па и опадале у свом значају и у економској активности.
Последња реформа из 2010. је, напомиње бивши гувернер НБС, на известан начин била револуционарна јер су укинута стална места у Извршном одбору директора ММФ-а које је држало пет највећих земаља. Међу њима није било ниједне од земаља БРИКС-а.
Он у томе види значајан корак напред јер је то у извесној мери изједначило државе-чланице.
На питање зашто се стиче утисак да Америка готово да има право вета у ММФ-у, иако оно у његовом управљачком механизму не постоји, Шошкић напомиње да су САД практично оснивачи те организације настале 1944. године на њеном тлу, у Бретон Вудсу.
После Другог светског рата практично половина БДП-а света била је амерички производ. Од 1945. године Америка је играла кључну улогу у тој институцији, што је проистицало из њене доминантне економске снаге у том тренутку. Временом њена квота је смањивана, као и неким другим значајним земљама, али је то ишло постепено, а реформски процес је у последњих 20-30 година био спор, а светске привредне токове који су били изузетно динамични нису одражавале реформе гласачких квота ММФ-а, објаснио је Шошкић за Спутњик.
И професору Београдске банкарске академије Зорану Грубишићу захтев БРИКС-а делује оправдано с обзиром на параметре који утичу на одређивање квота.
И он се као Захаров пита када би могла да уследи наредна прерасподела квота. Захаров сматра да САД и ЕУ не желе да изгубе утицај па ће урадити све како би опструисале тај процес.
Грубишић мисли „да то неће ићи глатко јер ће захваљујући процедурама унутар ММФ-а чланице водити рачуна о својој преговарачкој позицији“.
Али то што је прошле године Кина успела да уврсти јуан у корпу валута ММФ-а говори да се у одређеној мери реалност ипак уважава, закључио је Грубишић за Спутњик.
То уважавање реалности је, по свему судећи, дошло силом прилика, односно силином кинеске привреде која је само прошле године директно инвестирала 94,2 милијарде долара у развијене економије Северне Америке и Европе, чиме је за 130 одсто премашена претходно рекордна 2015. година. При томе је 70 одсто инвестиција стигло из кинеских компанија у приватном власништву.
