Иако је процедура отпочела и много раније, призната је као кандидат тек 1999. и од тада није много одмакла — све до сада нико се није усуђивао да јавно каже оно што је свима очигледно — ти преговори заправо не воде никуда и Турска никад неће постати чланица Европске уније.
Та врста лицемерног прећуткивања истине, међутим, прекинута је пре неколико дана. У предизборној ТВ дебати, оба главна кандидата за будућег немачког канцелара, и Ангела Меркел и Мартин Шулц, заложили су се за формални прекид преговора о уласку Турске у Европску унију, да би потом актуелна немачка канцеларка и у Бундестагу најавила да ће на октобарском ЕУ самиту покренути иницијативу да приступни преговори са Турском и формално буду суспендовани или прекинути.
Да ли је тиме означен фактички крај европске будућности Турске? Хоће ли тиме Турска бити још упућенија на сарадњу са Русијом и Ираном? Шта ће то значити за односе у том делу света, и како ће на то реаговати Америка?
О тим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили публициста и историчар Немања Старовић и др Слободан Јанковић са Института за међународну политику и привреду.
„Крај европске будућности Турске од раније је био известан“, каже Слободан Јанковић и подсећа да је још некадашњи председник Француске Жискар Д’Естен јавно говорио да Турска никада не треба да уђе у Европску унију.
„То су у међувремену изјављивали и неки други политичари нижег ранга, али речи Меркелове и Шулца, ипак, имају посебну тежину јер је реч о политичарима који ће после ових избора бити на челу Владе, и то не било које чланице ЕУ, већ Немачке која је и економски и политички најутицајнија.“
И Немања Старовић слаже се да је процес приступања Турске фактички окончан много раније, и напомиње да је само било питање ко ће то и огласити.
„Брисел је желео да то буде Анкара, како би се одржао макар минимални кредибилитет процеса придруживања, који је заиста угрожен. С друге стране, Турска је желела да за прекид буде одговоран Брисел, како би потврдила своју тезу да ЕУ никада и није била искрена.“
Како се у Турској доживљава најновија порука Берлина? „Блумберг“ цитира Гулнура Ајбета, вишег саветника за спољну политику турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, који каже да „ЕУ не жели да изгуби Турску. Турска није само кандидат, већ је и стратешки партнер Европске уније“…
„Процес прикључивања Европској унији за Турску је превасходно идентитетско питање“, објашњава Старовић.
„Још је Кемал паша Ататурк говорио да су Турска и Европа две културе, али део исте цивилизације, и та тежња кретања ка Западу је константа турске политике. Међутим, када се погледају нека новија дешавања, нарочито у последњих 15 година, видимо да значај Европске уније за Турску драматично опада. То се види и кроз економске параметре. У односу на 2002, када је Ердоган дошао на власт, Турска је утростручила свој БДП. Пре пет година, Турска је 50 процената свог извоза остваривала на тржишту ЕУ, а сада је то једва 30 одсто, уз тенденцију даљег драстичног смањивања у наредним годинама.“
Прошле године Турску је потресао покушај пуча после кога је, према Ердогановом мишљењу, уследила незадовољавајућа реакција његових западних савезника. Америка је у међувремену појачала подршку Курдима, а сада је на све то уследило ово заоштравање односа са Немачком, односно Европском унијом. Да ли све то, по природи ствари, Ердогана гура дубље у загрљај Русије и Ирана, са којима све ближе сарађује чак и по питању Сирије, где су кренули са сасвим супротних позиција?
„Ердоган је из прагматичних разлога принуђен да сарађује са Русијом и Ираном. Подршку и помоћ после прошлогодишњег пуча добио је управо из Русије и Ирана, док је подршка Запада изостала“, каже Слободан Јанковић, указујући да су 15. августа у Анкари боравили начелник Генералштаба иранске војске и командант Револуционарне гарде, што је прва таква посета у историји, и да су током сусрета са својим турским колегама и са Ердоганом разговарали о заједничкој стратегији на Блиском истоку.
„То зближавање је евидентно“, сагласан је и Немања Старовић.
„Турска набавља системе С-400 од Русије, ту је наравно и гасовод ’Турски ток‘. Истовремено, трговинска размена са Ираном је у последњих 15 година удесетостручена, а Турска и Иран деле и став о курдском питању. Имајући све то у виду, политичко зближавање је неминовно и та сарадња већ даје своје плодове у Сирији.“
Амерички магазин „Форин аферс“ констатује овим поводом да ентузијазам са којим Турска пружа руку Ирану и Русији, својим историјским ривалима, треба да изазове забринутост у Белој кући. То не показује само да је у току важна спољнополитичка промена, већ и да је Анкара дигла руке од Вашингтона.
Шта може Америка да учини да би преокренула овакав развој догађаја?
Ништа добро, уверени су „Спутњикови“ саговорници.
„Америка може да уради пуно тога, али ниједно од тих решења није добро ни за турске ни за интересе светског мира… Америка, после неуспелих покушаја обарања Ердогана, остаје без других ненасилних опција“, оцењује Немања Старовић.
Слободан Јанковић: „Америка се показала способном да закува ствари, али не и да их разреши.“
Имајући то у виду, може ли Турска да се врати на старо, да поново буде верни савезник Запада и његових интереса? Или су пак догађаји отишли предалеко и повратак на старо више није могућ?
„Ердоган је кренуо у другом правцу, можда не толико својом вољом колико натеран догађајима, и не видим могућност повратка у стари круг савезника“, каже Слободан Јанковић.
Слично ће и Немања Старовић: „Турска је озбиљна регионална сила са умереним глобалним амбицијама. Она сигурно неће порушити све мостове са Западом, неће изаћи из НАТО-а, на пример, али НАТО је из турског угла остао само празна љуштура која није испуњена садржајем као пре 15 и више година.“