Иако би просечан Србин, вероватно, дао све икада освојене медаље у осталим спортовима за једно финале светског првенства у фудбалу, ово је, ипак, земља кошарке…
То је била, то ће бити, а то ће и остати.
Од времена Небојше Поповића, професора Александра Николића, Боре Станковића, Радомира Шапера, па до Жеравице, Кораћа, Боже Маљковића, Лалета Лучића, Дуде Ивковића, Жељка Обрадовића и Салета Ђорђевића, чињеница је да је кошарка спорт у коме се најбоље и системски радило, и да је, заправо, тај тешки рад направио базу, донео резултате и створио оно што је данас широм света познато као југословенска школа кошарке.
Управо зато, када ме неко пита — зашто кошарка а не неки други спорт, имам дугачак списак одговора…
Дакле…
Зашто остали „орлови“ нису успешни као кошаркашки?
Зашто обруч и тројка, а не гол, офсајд или седмерац?
1. Зато што кошаркашке не занимају старлете, ко год оне биле…
2. Зато што кошаркаши не постану моментално незаинтересовани чим осете велики новац и кроче на неки од београдских сплавова.
3. Зато што Немања Бјелица са собом носи ранац пун књига, Теодосић и Недовић дођу повређени на припреме, а повређени Калинић, уместо да се одмара, седи на трибинама на свакој утакмици репрезентације.
4. Зато што однос према репрезентацији није само ствар релације играча и тренера. Некима другима ни Мурињо и Анчелоти заједно не би помогли.
5. Зато што свако дете које тренира кошарку у Србији зна ко су Сале Ђорђевић, Жоц и Дуда.
6. Зато што постоји страхопоштовање према ономе што ти људи представљају, према ономе што су постигли у својим каријерама и што те је, просто, срамота да их разочараш.
7. Зато што је већина људи у савезу у рангу институције овог спорта и зато што у својим колекцијама имају више златних медаља него НБС златних полуга.
8. Зато што у КСС има мало оних који никада у животу нису шутнули на кош… И зато што на истој клупи седе Сале, Неша Илић, Мута и Јовица Антонић.
9. Зато што су Недовић и Богдановић најбољи ортаци, иако су носили дресове вечитих…
10. Зато што су Дивац и Томашевић играли и за црно и за црвено-беле.
11. Зато што је Жељко Обрадовић бог и у Атини и у Истанбулу.
12. Зато што ниједан навијач Звезде неће физички напасти Сашу Даниловића, а ниједан навијач Партизана Моку или Јовића.
13. Зато што ће Кари Пешић најурити Радмановића, а Сале Мицова када су им највише потребни, и опет направити резултат.
14. Зато што се рефлексно устаје када се појави Бора Станковић.
15. Зато што ћу, као „циганин“, отворено рећи да не волим Дулета Вујошевића, али и то да је велики тренер…
16. Због Небојше Поповића, професора Александра Николића, Шапера, Жеравице, Кораћа, Далипагића…
17. Због Бодироге и Стојаковића.
18. Због Лалета Лучића и Душка Ивановића.
19. Зато што „данас сви играју фудбал“ и данас сви играју кошарку!
20. Зато што ће Владимир Штимац доћи на припреме репрезентације макар само махао пешкиром и носио воду и опрему осталима.
21. Зато што нам није важно који су дрес носили Калина и син Драган.
22. Зато што ми је драго што Лучић коначно игра за репрезентацију и јер ми је жао што нема Новице, иако су гробари!
23. Зато што се стоји у ставу мирно кад се помене Жућко Кораћ.
24. Зато што смо волели Владимира Цветковића и обожавали Зуфера Авдију.
25. Зато што клинци рођени много после ЕП у Атини 1995. знају за чувено куцање Даниловића преко Сабониса.
26. Због тројки Ђорђевића против Хувентуда и Хрватске…
27. Због Салетовог 41 поена у финалу против Литваније у Атини 1995.
28. Због Атланте.
29. Због Мокине и Кићановићеве одбојке.
30. Због елиминације САД у четвртфиналу СП на њиховом терену и освајања светског злата у најкошаркашкијем граду на свету — Индијанаполису.
31. Због Рајка Жижића и Раше Радовановића.
32. Због Боже и Марине Маљковић.
33. Због сестара Дабовић.
34. Због Разије Мујановић и Анђелије Арбутине.
35. Зато што сам кошарку почео да пратим уз Југопластику/ПОП 84, и што је било сасвим нормално да се у Србији навија за тим из Сплита.
36. Зато што нема ривалства Звезде и Партизана када се игра за Србију.
37. Зато што и данас сматрају Дражена, Кукоча и Рађу кошаркашким ванземаљцима…
38. Зато што смо волели младог Жана Табака и Велимира Перасовића.
39. Због рахметли Мирзе Делибашића.
40. Због Плећаша, Андра Кнега и Крешимира Ћосића.
41. Због екипе: Бодирога, Даниловић, Обрадовић, Сретеновић, Паспаљ, Берић, Ђорђевић, Ребрача, Дивац, Савић, Томашевић и Котуровић.
43. Због Атине 1995, великог повратка и прве велике спортске радости коју су приуштили једном четрнаестогодишњаку после скоро трогодишњих санкција и Барија и Токија.
44. Зато што се прича да Немце у фудбалу и Србе у кошарци никада не смете потцењивати, без обзира на то у ком саставу дођу.
45. Зато што ће Сале Ђорђевић са десеткованом репрезентацијом у Истанбулу овог септембра освојити медаљу.
Ето, зато кошарка.
И јуче.
И данас.
И сутра!
Заувек!
