„Ако се унапред не знају резултати дијалога о Косову и Метохији, онда он треба да постоји. То је озбиљно, државно питање, „пар екселанс“ национално питање и ништа лоше из дијалога не би требало да изађе“, изјавио је за Спутњик професор др Миломир Степић са Института за политичке студије.
Председник Србије Александар Вучић најавио је да дијалог почиње у октобру и да мора да буде жесток, озбиљан и толерантан. Које је Ваше мишљење?
— Мислим да се можда само мало закаснило са разговорима. Требало је покренути то питање пре 4-5 година. Преузете су многе обавезе, потписани су споразуми, било је усмених договора — као што смо чули од председника — који државнике таквог ранга обавезују. На иницијативу наших званичника укључиће се и Универзитет, САНУ, научни институти који се баве КиМ, СПЦ. Питање је да ли треба само да се верификује нешто што је већ замишљено као резултат и да се онда селективно издвоје мишљења која су на тој линији и да се каже: „Најеминентнији стручњаци подржавају неке одлуке које смо већ донели, а они који се супростављају томе биће маргинализовани, биће прећутани, биће у некој медијској магли, ако не и анатемисани“. То не би било добро.
Да ли међународна заједница под „унутрашњим дијалогом“ подразумева да Србија призна Косово?
— Оно што ми зовемо међународном заједницом то је западни део међународне заједнице који је све учинио да такозвано „независно“ Косово буде независно и сада од њих треба да очекујемо неку непристрасност? Од тога нема ништа. Унапред се зна за шта ће се залагати и земље чланице НАТО-а и земље чланице Европске уније и ту не треба правити разлику — НАТО и Европска Унија — то су две стране исте медаље. Нама политичари Унију представљају као нешто позитивно чему тежимо, а НАТО баш и није. Често понављам: иста Немачка је у НАТО-у и у ЕУ. Није нас добра Немачка подржала у Европској унији, а она лоша је као у НАТО-у. Немамо ту шта да очекујемо. Најављује се и укључивање најјачих играча са Запада у будуће разговоре о КиМ. Ако сада питате мало дете да ли ће САД бити непристрасни рећи ће вам да преговарач то не може да буде ако је признао независност Косова.
Има ли места за САД у тим новим преговорима и где је ту Русија?
— Вашингтон је укључен свакако, утицајем на ЕУ која је испостава САД и ту илузију треба некако разбити. Кад дође до деликатне ситуације појави се неки њихов званичник и онда наручи шта би требало спровести и подсети на неке преузете обавезе. Тренутно се помиње име Кондолизе Рајс и унапред се зна на чијој ће страни бити. На само помињање да се укључе и друге стране, не само Русија, него и Кина или можда све чланице СБ УН, то прави проблем. Наши званичници говоре о притисцима које трпе да се Русија не укључи. Цела процедура и план да се САД укључе је да се фамозни, „малигни“ утицај Русије са Балкана потисне.
Рамуш Харадинај је постао председник владе такозване државе Косово, Срби су добили три министарства. Очекујете ли икакав напредак и бољитак у животу Срба?
— Нека нам је са срећом са особом коју у једном моменту називају ратним злочинцем, а у другом се са њим прави влада. Политичари можда морају да вуку некакве потезе, а ми који се бавимо науком, гледамо са одвратношћу на такве ствари, али политика је политика. Да ли ће Србима тамо бити боље, то се увек најављује. Ако смо прихватили и Тачија, а не видим разлику сем у имену и презимену и физичком изгледу између њега и Харадинаја, онда можемо и ово. Наравно, тешко је Србима који тамо живе, поготову јужно од Ибра и јужно од Косовске Митровице. Ако се спасава голи живот и егзистенција, онда човек пристаје на много штошта. Иако се хвалимо да имамо министра пољопривреде морамо да будемо свесни да он не може аутономно да одлучује. Ако да субвенције српским пољопривредницима, да ли знате како ће албански да реагују? То је само мало замазивање стварности, биће јако компликовано, али сама прагматика не сме да нас води. Питање КиМ није само питање Срба који су тамо таоци. Политика мора бити оштрија, државничка, а не политикантска.
Харадинај и Тачи се диче косовском независношћу, али и они најављују унутрашње преговоре и референдум због дијалога са Београдом. Шта нам то говори?
— На Балкану никада нисте сигурни у територију или границе које имате или немате. Веома много зависи од великих сила. Присуствујемо процесу епохалних промена. Једна велика сила која је већ пар стотина година на сцени полако губи своју моћ. САД чине 25 одсто бруто домаћег производа света, то је водећа војна сила и даље, али њени савезници слабе, а то су пре свега европске земље. Оне заостају на светској сцени, њихово учешће у БДП-у пада, војна моћ је никаква и потпуно зависе од САД. На другој страни јачају друге силе. Балкан често називају „прецизни сеизмограф геополитичких потреса“, јер све светске промене Балкан одмах осети. Дакле, доћи ће до неке промене и мислим да ће бити мало брже него што се на први поглед очекује.
Марк Галеоти из Института за Међународне односе подигао је прашину изјавом да је Балкан Русији међу најслабијим тачкама и да ће Москва свим могућим средствима покушати да се бори за свој интерес овде. Има ли у томе истине?
— Геополитичка слика Балкана и границе су атлантистичка тековина. Западне силе, пре свега САД, желе да задрже статус кво. Ако неко дође са стране и хоће било какав, минимални утицај наравно да ће то Вашингтону сметати. Корен нестабилности Балкана је то што је он формиран у атлантистичком контексту — успостављене су вештачке границе које теоретичар цивилизација Семјуел Хантингтон назива неадекватним. Границе су корен сукоба, дакле, корен нестабилности и то је оно што се приписује Русији. Ако неко жели да поремети статус кво, јер има неки свој легитимни интерес, онда ће то Запад прогласити малигним утицајем.
Да ли можемо да кажемо да нас чека тежак период што се тиче односа са Хрватском по питању границе, као што сада Хрватска то има са Словенијом? Хоће ли нас стопирати на пријему у ЕУ?
— Учиниће нам услугу. Ја бих се захвалио Загребу ако то уради. Хрватска је земља која је упориште САД на Балкану, то је и у контексту оног интермаријума Балтик—Јадран—Црно море. Ту су три кључне земље — Пољска, која је антируска, Хрватска и Румунија. Хрватска је добила државу у титоистичким границама и то је корен сукоба који траје скоро три деценије. Сви ми који смо говорили да је то проблем, да ће то и даље бити проблем, били смо у праву. Хрватска, које има готово читаву јадранску обалу са острвима и заливима, грчевито се бори за сваку стопу од Пиранског залива на северозападу до Рта Оштра или Превлаке, на улазу у Боку которску. Дакле, Хрватска омета Словенију да изађе на отворено море, Црну Гору да уђе у међународне воде, омета улаз у Бококоторски залив, без обзира што све то има и то јој је дозвољено. Загреб је одбио да примени арбитражу, тј. иступио је из арбитраже у вези границе са Словенијом, а није само споран Пирански залив. Арбитражом је одлучено да се остатак границе на копну заснива на катастарским границама и то је опасно, јер ако Србија сутра пристане на арбитражу у вези са границом на Дунаву, чека нас да се катастарска комисија позове на претходну одлуку и каже да су катастарске границе државне границе. Управо је то оно што Хрватска захтева — то значи пресецање пловног пута Дунава, што значи да је велики део границе на нашој страни, са леве стране Дунава и на то Србија никако не сме да пристане.
Колинда Грабар Китаровић најавила је да путује у Москву и да ће са Владимиром Путином разговарати о војној сарадњи Београда и Москве. Кажете да је Хрватска америчка испостава на Балкану, а ипак их плаши српско-руска сарадња?
— Госпођа Китаровић је била службеник НАТО-а пре каријере председника државе, тако да она и у том контексту иде тамо.
У западним медијима се подигла прашина због вежби „Запад 2017“. Зашто се западни званичници и НАТО плаше вежби које се одвијају на територији Белорусије?
— Те вежбе су на територији Русије и Белорусије. Зашто би Вашингтон то плашило? САД постављају ствари тако да је њихов национални интерес у било којој тачки планете — где год да се нешто одвија, они ће држати тензију међу својим савезницима, поготово у истуреним земљама бившег Совјетског Савеза. Њихове врло важне земље су три прибалтичке републике које су свеле руски излаз на Балтичко море на врло уску зону око Санкт Петербурга и изоловану зону Калињинградске области. Те земље су уплашене, знајући да ће, ако се Русија опорави и ако дође до неког сукоба, оне платити највећу цену.
Крајем октобра чека нас прича о Поглављу 31. који се односи на спољну политику и безбедност. Брисел ће инсистирати да им се придружимо у санкцијама према Русији…
— Улазите у неку заједницу држава. Они диктирају правила која већ постоје и ја ту немам никакав проблем. Европска унија је то што јесте. Правила су вам таква, ми смо увели санкције. Хоћете код нас? Морате да уведете санкције Русији. Ми можемо да кажемо да нећемо у Европску унију.
Шта ће Србија урадити?
— Србија, ако хоће да задржи неки делић суверености и независности, мора да гледа и не само своје интересе. Не смеју да се искључе неки историјски односи. Често нам се сугерише да искључимо емоције из политике, али то не може тако — више волим српску заставу од руске или америчке, више волим Авалу него Кавказ или него Алпе — то су емоције. ЕУ и НАТО су интеграције западне цивилизације, а ми не припадамо западној цивилизацији. Сам Хантингтон каже да је улазак земље, која није из те цивилизације у такву интеграцију, шизофрен и да рађа подељеност. Видимо са чиме се суочава Грчка која припада православној цивилизацији. Она је поморска, таласократска земља, која би се лакше уклопила у неки НАТО концепт него ми, па ипак има проблема као и Турска, тако да нас то чека. То је суштински разлог о којем треба да размишљамо.
Само 15 одсто сиријске територије је остало под терористима, америчка и руска војска релативно добро сарађују у том делу света, како је то могуће с обзиром на дипломатски рат?
— Не верујем да је та сарадња на терену јако добра. САД желе да ту остану, да се укотве и да сутра манипулишу и курдским питањем и питањем опстанка Ирака и сиријском државом. Они желе да сачувају кредибилитет на којем су Американци инсистирали када су 1999. године извршили агресију на нашу земљу. Тада су имали апсолутни, униполарни поредак који је сада већ релативан. Чак и ако изађу из Сирије биће у суседству, Израел је њихов експонент. Али ово је један преседан. Асадов режим је успео да се одбрани од онога што је већ била свршена ствар, земља је успела да се одбрани од америчке пешадије. Код нас су то били Албанци и Хрвати, а у Сирији разне анти-асадовске групе. Тај преседан доводи кредибилитет САД у питање, кад он почне да се круни, онда долазе и унутрашњи проблеми. Дакле, ниједна империја није сишла са трона само зато што су је напали варвари споља, већ и зато што је имала унутрашње проблеме и трзавице, а видели смо повратак сукоба Севера и Југа у вези са рушењем споменика. На то су дошли и климатски, метеоролошки проблеми. То све ослаби државу.
