Министар државне имовине Републике Хрватске Горан Марић рекао је у Конавлима како би до краја године држава могла да препусти Општини Конавле тврђаву на Превлаци која ће је потом дати на управљање Друштву пријатеља дубровачке старине које тамо планира да направи Музеј аустроугарске ратне морнарице.
Према најавама хрватске стране, пројекат уређења тврђаве на Превлаци из 19. стољећа водило би Друштво пријатеља дубровачке старине, у сурадњи са Општином Конавле.
„Тврђава Превлака је симбол слободне и суверене Хрватске и срамота је за све судионике да је такав објекат запуштен, зарастао, уништен“, изјавио је том приликом министар Марић.
Предсједник Друштва пријатеља дубровачке старине Нико Капетанић такође је изјавио како је њихова жеља да ставе тврђаву на Превлаци у „функцију на част Хрватске“.
„Ми тамо планирамо да направимо респектабилни Музеј аустроугарске ратне морнарице са нагласком на хрватску компоненту, на крају крајева, сад смо у ЕУ, и да учврстимо мало те односе. Ради се о збирци која није ни јефтина и која је по процјени стручњака најбоља на свијету, од одора до оружја и дијелова бродова, одликовања. Ради се о комплетном пресјеку ратне морнарице“, нагласио је Капетанић.
По свему судећи, полуострво Превлака је у потпуности предато Хрватској. У том погледу о томе немају дилему ни у Хрватској, а рекло би се ни у Црној Гори, чије власти ни не помишљају да оспоре право Хрватима да управљају тим полуострвом.
О томе какво је заиста реално стање ствари на терену можда најбоље говори и епизода од прије неку годину са херцегновским рибарима, који су рибарећи у близини Превлаке завршили у дубровачком затвору. А такође је занимљиво да је до сада било више инцидената и хапшења црногорских рибара због уласка у хрватске територијалне воде, али никада ниједног случаја уласка хрватских рибарских бродова у црногорске.
Утолико се чини да повремене изјаве црногорске стране да је питање Превлаке између Хрватске и Црне Горе и даље отворено најприје служе као замазивање очију јавности.
Заправо, услед пасивности, индолентности, и ко зна можда чега још црногорске дипломатије — данас је практично чињенично стање да је Превлака у потпуности под контролом Хрватске, док је, изгледа, једини тренутни спор тај да ли Црногорци и даље имају дозволу хрватске стране да несметано упловљавају у Бококоторски залив.
Јер да подсјетимо, управо је основна намјена некадашње аустроугарске тврђаве, коју Хрвати намјеравају да рестаурирају на рту Оштро, на Превлаци (а што је и сами улаз у Боку Которску), била да спријечи улазак непријатељских бродова у залив Боке, па је заједно са тврђавама Мамула и Азра, представљала прву линију одбране Боке од напада са мора.
Дакле, нема никакве дилеме да онај ко контролише полуострво Превлаку самим тим контролише и улаз у Боку, па је утолико несхватљивије понашање црногорске стране по том питању, која је објективно имала јаке аргументе да Превлака, односно рт на уласку у Боку припадне Црној Гори.
Прије неколико дана је министар спољних послова Црне Горе Срђан Дармановић изјавио да Црна Гора са Хрватском и даље „има отворено питање Превлаке“.
„Прижељкујемо да то ријешимо билатералним путем, ако не идемо на међународне механизме који су познати и у које морамо вјеровати. То питање неће угрозити наше односе“, саопштио је Дармановић.
Нажалост, вјероватно имају за право они који мисле да је Црна Гора већ испустила шансу да питање Превлаке ријеши позитивно и то још током преговора о уласку Хрватске у Европску унију, док данас када је Хрватска и формално чланица ЕУ, та држава уједно има и право вета на европске интеграције Црне Горе, па тиме и веома снажан механизам утицаја.
По свему судећи, Црна Гора је по питању Превлаке добрано закаснила, па тешко да ће у будућности имати реалне шансе да дипломатским путем за себе искамчи било какву повољност. А ко зна, можда су и сви ти силни међународни процеси за које је била потребна подршка Хрватске, попут приступања земље у НАТО или заташкавања улоге појединих црногорских првака у походу на Дубровник, били довољни да обезбиједе овако некомпетентан и пасиван приступ црногорске стране.
Али највјероватније је да то тако обично и бива. У државама чије је руководство у потпуности зависно од утицаја и уцјена иностраног фактора, прва жртва су увијек, по правилу, државни и национални интереси, као и само достојанство земље.
