Босански министар безбедности Драгана Мектића изјавио је да му је „македонски сценарио“ у Републици Српској прихватљив, јер би он, наводно, донео демократију и владавину права. Да ли је у тој поруци скривен и позив на рушење Републике Српске.
Јер биографија Драгана Мектића (читав радни век провео у обавештајним структурама) говори нам да он тешко може да поверује македонском премијеру Зорану Заеву да је спровођењем „македонског сценарија“ у тој земљи победила демократија. Као да Македонија пре тога није била демократска земља, са слободним изборима, Парламентом, изабраном Владом која одражава изборну вољу грађана.
Према Мектићевом мишљењу, испада и да је Република Српска диктатура у којој се изборна воља грађана не поштује и у којој су грађани РС жртве самовоље Милорада Додика.
Не, Мектић као да игра по недавно уведеним правилима на Балкану. А та правила подразумевају све супротно основним постулатима демократије и прећуткивање истине. Важан је став Запада.
Подсећамо, Зоран Заев је на власт дошао грубим кршењем Охридског споразума, према којем Владу Македоније формира најјача македонска партија са најјачом албанском партијом. Социјалдемократски савез Зорана Заева није најјача македонска партија, али је више по вољи Запада. И албанског фактора.
У Македонији се није, како је то Мектић сликовито описао, догодио народ. Морамо га подсетити да је „Шарена револуција“, како се назива покушај обојене револуције у Македонији, пропала.
Шта се, дакле, крије иза Мектићеве лаконске изјаве о прихватљивости „македонског сценарија“ у РС? На шта би личила Република Српска после тога?
Да се, којим чудом, у Републици Српској догоди „македонски сценарио“ и Драган Мектић или било ко други после тога дође на власт, он би, попут Заева у Македонији, морао да спроводи не оно што је воља грађана, већ оно што је воља Бакира Изетбеговића, високог представника и америчког амбасадора. Све друго било би неважно.
Да се у РС промени власт по „македонском сценарију“, прво што би се десило јесте да се признају све одлуке Уставног суда БиХ — Дан РС био би укинут, а војна имовина преписана на име БиХ, чиме би територија РС била смањена, а Дејтонски споразум био прекршен.
Било би то тек прво кршење споразума који је у Босну донео мир. Дејтон би, попут Охридског споразума, био занемарен, њега више нико не би помињао, била би усвојена званична, у Сарајеву толико пута помињана мантра, према којој је РС геноцидна творевина. Били би испуњени сви услови да Босна постане чланица НАТО-а, а српски народ би се у таквој Босни осећао поробљеним. Међутим, то више не би било важно.
Ипак, морамо да признамо да у сценарију који Мектић прижељкује за Републику Српску има једна рупа. Народ није спреман да то подржи на улици, а то је главни предуслов било које обојене револуције. Заев је ипак имао подршку скоро половине бирачког тела.
Грађани Републике Српске нису спремни да се одрекну државности за коју су се изборили уз тешке жртве и која им је гарантована у Дејтону. Незадовољство економском ситуацијом у РС није довољно да грађани изађу на улице и траже смену власти јер та власт је ипак гарант самосталности РС у оквирима Дејтонског споразума. А гаранција да ће бити самостална и после „македонског сценарија“ нема. Томе нас уче друге обојене револуције.
