И „Зара“ би да шије у Србији — гласила је вест у српским медијима. А све поводом најава да је велики шпански „Индитекс“ заинтересован за улагање у нашу текстилну индустрију.
Да ли је и „Индитекс“, попут многих других страних инвеститора, привукла наша јефтина радна снага? Или су можда чули за славну прошлост наших текстилних фабрика?
Фабрике су имале за циљ да упосле велики број нискоквалификованих радника у руралним срединама. И одлично им је ишло.
Па добро, то баш не звучи као славна прошлост.
Капирам да је у социјализму циљ био да се људи само запосле, а без мотива стварања профита то није могло далеко да догура, зар не? „Први мај Пирот“, „Мура“, „Беко“, „Клуз“, „Јавор Ивањица“, „Јумко Врање“, „Нитекс“, „Плантекс“ су само неке од великих фабрика које су задовољавале потребе 80 одсто домаћег тржишта. Године 1998. у текстилној индустрији је радило 500.000 радника. Тада је извоз износио негде близу 15 одсто, значи близу једне милијарде долара. Домаћи производи пунили су полице како земаља источног, тако и западног блока.
Па то заиста звучи фантастично. Рецимо, „Беко“ је био тражен у земљама Скандинавије и у Енглеској, а извозили смо чак и у индустријски развијену Западну Немачку.
Тада је гласила вест: Кожна конфекција „Мода“ из Великог Градишта на тржиште Западне Немачке тренутно пласира 80 одсто свог укупног извоза. Од почетка године извезено је више од 5.000 кожних одевних производа и зарађено 1.500.000 марака.
Али знам шта мислите — шефови и партијски другови су мажњавали ту лову, а мучени радници, пре свега женске раднице, били су потпуно обесправљени, радили су даноноћно, имали су мизерне плате и нису могли себи ни одмор да приуште! Мада: раднице у фабрикама текстила биле су чак симбол развоја феминистичког напретка у Југославији. Држали су их као мало воде на длану. Пред полазак на годишње одморе, у здравственој станици предузећа прегледају се сви запослени, како би радници којима је потребан опоравак или лечење добили упут за бесплатан боравак на мору, у бањи, неком планинском одмаралишту или лечилишту.
А је л‘?! Па добро, и данас држе раднике у текстилној индустрији бивше Југославије као мало воде на длану, зар не?
„Тражимо априлску плату до првог, до 1. јула. А до 10. јула тражимо мајску плату. Топли оброк нам је две марке и двадесет фенинга, па сам једном приликом питала господина са две марке и двадесет фенинга шта може да купи — пола штруце хлеба са мирисом саламе да му радник ради десет сати. Срамота! Ја и супруг смо по 30 година — он 32, ја 30 — оставили у тој фирми. И сада смо на улици без ичега. Без права на здравствено лечење!“
Ниско смо пали. Шта се десило са нашом текстилном индустријом?
Тешко је и замислити да су овде некада жене радиле као сингерице. Када је фабрика приватизована, нови власник није имао намеру да се бави текстилом, него је уложио у други бизнис, а тек хале као су завршиле.
Класика. Продавали домаћа предузећа у бесцење, власници продали све што је вредно, отпустили раднике и прогласили стечај, а у најбољем случају задржали неке раднике, али уз израбљивање и малтретирање истих за бедне плате. Без обзира што има и светлијих примера домаћих текстилних фабрика, које удружене успевају колико толико да се пробију на страно тржиште, нисам баш сигуран колико њихов успех привлачи компаније попут „Индитекса“. Пре бих рекао да
„Индитекс“ због овога разматра Србију за своју производњу.
Она је у потпуности измештена у Кину и друге земље Далеког истока, где добијају јефтину радну снагу и не морају да троше профит на заштиту природне средине.
Ето, у Србији пуно јефтине радне снаге и нико не води бригу о природној средини. Јесу ли то адути које желимо за пословање са светом? Или је боље да улажемо у домаћу памет и производњу, па да као некад за време Југославије свету покажемо шта све можемо да направимо?
