Влада у Атини је, према наводима медија, Србији понудила и 20 одсто учешћа у власништву уз једнак проценат улагања. Та инвестиција би, према тврдњама медија, представљала једну од могућих алтернатива руском гасу у случају да престане транзит тог енергента преко територије Украјине.
Војислав Вулетић, председник Скупштине српског Удружења за гас, гостујући у овонедељној емисији Енергија Спутњика, рекао је да је алтернативно снабдевање у сваком случају добра идеја.
С обзиром да ми сада имамо само један правац снабдевања, било који други правац снабдевања, поготово неки други понуђач гаса може за Републику Србију да буде врло користан. Та идеја да се покуша да се доведе Србији гас и са неке друге стран је добра, каже Вулетић али додаје да, иако на први поглед та идеја с Грчком делује примамљиво, питање је како би се обезбедила конекција од терминала ка Србији. Како објашњава, веза Грчке и Бугарске тек је у изградњи, а између Бугарске и Србије није одмакла од планирања.
„Отворено говорећи, ми немамо ништа. Можемо само да причамо како би било добро ако би тамо био терминал, како би било добро ако неко може да допреми гас, како би било добро да ми изградимо гасовод и како би било добро да га ми користимо. То све кошта изванредно много. Нема пара Србија за такву неку градњу“, упозорава наш саговорник.
Намеће се и питање, додаје Вулетић, у којој мери је финансијско учешће Србије у градњи једног ЛНГ терминала у комшилуку економска исплативо у ситуацији када се ни у у Европи не користе већ изграђени ЛНГ терминали у лукама на северу, рецимо у Естонији, намењени пре свега америчком гасу, а притом се још не зна ни чији би гас стизао у Александопулос, нити по којој цени.
„Европска унија већ 15 година обећава да ће да помогне око гасовода Ниш-Димитровград 'Станка Димитров', односно Софија у Бугарској и од свега тога нема ништа. Бугарима су дали неки новац, нама су дали нека обећања. Сваке године се то обећава“, наводи Вулетић и истиче да док не стигну конкретне паре и не почне да се гради не вреди много причати.
Да бисте могли да имате гасовод, објашњава он, постоје три услова: да имате гас на располагању, да имате транспортни систем којим ћете га допремити и да имате потрошача који има новац да га плати.
Иначе, кад је реч о алтернативном снабдевању, из Србијагаса су још прошле године најављивали изградњу ЛНГ терминала на Дунаву, с идејом да се он сагради у луци Панчево, а да се са руским Гаспромом договори изградња других речних терминала на Дунаву, до којих би руски гас стизао бродовима, рецимо из луке Констанца или са других локација.
Жанета Остојић Барјактаревић, консултант у области саобраћаја и инфраструктуре, сматра да је то добра идеја о којој би имало смисла даље дискутовати, поготово што се исти сценарио већ одавно, и то веома озбиљно, разматра и у остатку Европе. Идеја са Панчевом или неком другом луком на српском делу Дунава је, по њеном мишљењу, јако добра.„Треба је врло озбиљно размотрити. Најважније је какав је то 'бизнис кејс' — да ли је то исплативо. Урађена је једна веома озбиљна студија — мастер-план Дунав—Рајна—Мајна оса и коришћење те европске артерије пловним путем за ЛНГ. Пловила која би се прерадила за потребе превоза течног гаса и дистрибуцију у одређеним лукама које би за то служила. Други део приче је да се сама пловила реконструишу тако да користе ЛНГ као погонско гориво и трећи део тог мастер плана је изградња терминала у којима би сте изградили капацитети и за претакање и за коришћење даље, не само за водни саобраћај, већ и за друмски саобраћај, за камионски превоз који значајније има већу употребу од онога што све у водном саобраћају користи“, каже саговорница Спутњика.
На питање колико су одмакле консултације на ову тему са другим европским земљама које користе ток реке Дунав, подсећа да се све одвијало само на нивоу ЕУ, те да Србија као нечланица није учествовала у томе.
„Опет, на срећу Дунав пролази једним великим делом кроз Србију — она не може бити искључена и они су веома отворени да у том програму у коме су потпуно дефинисани финансијски оквири, Србија уђе као озбиљан партнер“, напомиње Остојић Барјактаревић.
Међутим, Војислав Вулетић напомиње да у читавом случају треба гајити опрезан оптимизам, и упозорава да се никакви конкретни планови не смеју правити док се тачно не утврди да ли ЛНГ танкери уопште могу да стигну до речних лука у Србији.
„У свету постоји око 450 танкера који превозе течни природни гас. Најмањи је 65.000 тона, највећи 250.000 тона. Велико је питање да ли тако нешто може да прође кроз преводнице на Ђердапу, питање из дубине Дунава — да ли ти велики танкери са дубоким газом могу уопште да иду Дунавом. Ја бих сачекао да они који си тиме баве кажу је ли је то могуће или није могуће. Све ми ово личи да ми шиљимо ражањ,а зец је у шуми“, примећује Вулетић.
У осврту на Вулетићеве примедбе, на крају разговора за Енергију Спутњика Жанета Остојић Барјактаревић напомиње да су, на неки начин, ти аспекти већ узети у обзир — већ унапред је предвиђена прерада пловила за транспорт гаса, или израда посебних, мањих, наменских бродова који би лакше саобраћали по Дунаву када напусте веће луке.
