За њима следе њихови млађи коалициони партнери, али и изазивачи на овим изборима, социјалдемократе (СПД) Мартина Шулца са 20,8 одсто подршке бирача. Досадашња владајућа „велика коалиција“ је, у укупном збиру, изгубила око 13-14 одсто одсто гласова. Социјалдемократе су оствариле најгори резултат од 1949. наовамо, док се ЦДУ вратила на ниво из 2009. и резултат који је тек нешто бољи од оног из 1949, када је имала 31 одсто.
Своје позиције су успели да задрже Левица (Die Linke), добивши 8,9 одсто гласова, као и Зелени са девет одсто бирача. Либерали (ФДП) са харизматичним и лепушкастим лидером Кристијаном Линднером су се на велика врата вратили у Бундестаг са 10,5 одсто, удвостручивши број бирача. Ипак, једини стварни и прави победник ових избора јесте антимиграциона, евроскептична, па и благо националистичка Алтернатива за Немачку, која досад није имала представнике у Бундестагу, а која је освојила 13,1 одсто, више je него утростручила своје бирачко тело, постала трећа политичка снага у Немачкој, а могла би и понети ласкаву титулу лидера опозиције.
Уместо досадашње четири, односно пет странака од 1990. наовамо, сада ће, први пут од Другог светског рата, у Бундестагу бити чак шест партија. Политичка равнотежа и политички живот у Немачкој постају озбиљно компликовани, што је Спутњик и најавио пре неколико месеци, односно пре годину дана, чиме се показало да, осим што говори оно што други прећуткују, Спутњик уме добро и да предвиђа.
Наиме, иако је још једном успела, упркос отписивањима многих, да победи и највероватније обезбеди канцеларски мандат четврти пут заредом, чиме се изједначила са „политичким оцем“ Хелмутом Колом, Ангела Меркел нема баш превише разлога за славље. Напротив. У оваквој констелацији снага, ово би се могло, дугорочно гледано, испоставити као — Пирова победа и „лабудова песма“. А ево и зашто.
Прави тријумф Меркелове, а и за немачку политичку сцену најбоље, односно најбезболније решење, била би традиционална црно-жута коалиција ЦДУ-ФДП, уз све компликације на ширем европском плану (око реформе еврозоне, на шта либерали имају бројне примедбе). Оно би бар давало неке наде за евентуални поновни успон социјалдемократа и зелених, па чак и левице. Овако, постоје само два решења. Оба су лоша. Не зна се које је горе.
Прво, не сасвим искључено решење, упркос првим изјавама Мартина Шулца да СПД одлази у опозицију, јесте наставак „велике коалиције“, или, с обзиром на оволики губитак подршке, боље речено – „великокоалиционог мрцварења“. И то не толико због унутрашњих, колико због структурних дешавања на спољном плану (огромна конкуренција јефтинијих, а све квалитетнијих производа Кине, Индије, Индонезије, Филипина, Мексика, Бангладеша, Нигерије и осталих егзотичних дестинација за инвестирање, због чега се у ЕУ, па и у Немачкој, мора ићи на даље обарање цене рада, а ту су и сукоби са Трампом, Путином, Ердоганом и Британцима, итд.)
У том случају, на наредним изборима 2021, чак и да ЦДУ не изгуби превише и не падне испод 30 одсто, што у овом моменту више не делује тако невероватно, социјалдемократама готово сигурно следи ерозија и озбиљно им прети судбина француских социјалиста, као и холандских социјалдемократа, који су ове године доживели тоталну катастрофу, што је Шулц вероватно и имао на уму. У том случају би следио даљи раст АфД, који би тако имао шансе да постане и друга странка по снази, што би, уз благи раст левице, пре или касније довело до тога да буде потребна не тројна, него и четворна — „Франкенштајн коалиција“ тј. коалиција свих мејнстрим странка, изузев Левице и АфД.
Друга, за сада извеснија солуција, јесте црно-зелено-жута коалиција („Јамајка коалиција“: ЦДУ-Зелени-ФДП). Иако би и ова коалиција имала прилично стабилну већину у Бундестагу, она је врло потенцијално нестабилна због дијаметрално супротних агенди Зелених и ФДП о екологији и развоју индустрије, затим о мигрантима и о питању помоћи задуженим чланицама ЕУ. Она би, са становишта политичког мејнстрима, била кориснија јер би донела предах социјалдемократама, па би гласови умерењачког и опортунизму склоног мејнстрим бирачког тела (ЦДУ, Зелени, ФДП) могли да се одлију управо њима. Оно што би представљало проблем јесте то што би, било Зелени, било ФДП, а највероватније и једни и други, били у озбиљном ризику да се на следећим изборима 2021. нађу испод цензуса. То би даље значило обнову „велике коалиције“, могуће са СПД као старијим партнером. Даљи раст АфД и Левице се и овде подразумева, на рачун ФДП и Зелених, и у нешто мањој мери, ЦДУ. Овај сценарио на неки начин представља одлагање првог тј. одлагање неминовног.
Хелмут Кол, ментор Меркелове, остаће упамћен за сва времена као што је остао упамћен и „гвоздени канцелар“ Ото фон Бизмарк – „канцелар ујединитељ“. Ако нешто озбиљно не предузме да се стање у Немачкој и ЕУ промени, за шта, као што је већ речено, структурни услови нису нимало обећавајући, Ангела Меркел би лако од Mutti (мама), и „спаситељке ЕУ“ врло лако могла да остане упамћена као гробар(ка) Европске уније.
У сваком случају, једно је сасвим извесно и сигурно — овако фрагментирана политичка сцена неодољиво подсећа на политичке системе земаља у транзицији, попут Србије од 1991, где је политички живот — нимало досадан. Томе је, разуме се, у не тако малој мери допринела и сама Немачка. А како се већ 17 година може чути како Србија и Срби треба да се што више угледају и да уче од Немачке и Немаца, можда је време да Немци почну мало да уче од Срба. Макар у политици. За промену. Неће шкодити.
