Француски председник Емануел Макрон изнео је програм јачања ЕУ, који подразумева тешњу сарадњу Еврозоне, као и заједничке војне снаге, обавештајну службу и канцеларију за миграције.
Може изгледати симптоматично то што је Макрон са планом изашао баш у овом часу, док се Немачка, политички и економски лидер ЕУ, налази у постизборном вакууму, а канцеларка Ангела Меркел најављује исцрпљујуће преговоре о формирању Владе, за које и она и аналитичари предвиђају да ће трајати до краја године.
Покушава ли Макрон да преузме лидерску позицију од Немачке?
Професор београдског Факултета политичких наука Драган Ђукановић сматра да не, јер, како каже, то што је Макрон изнео, само је наставак француско-немачке иницијативе, настале непосредно после Брегзита.
„То су мање-више поновљене тезе са малим додацима. Нема утрке између Француске и Немачке везано за водећу улогу у ЕУ, јер, објективно, сви параметри показују да је Немачка водећа земља у ЕУ. Са друге стране, постоји потреба Немачке да постоји јасно партнерство са још неколицином земаља како би преузели заједничку одговорност за реформисање ЕУ, које је нужно, јер очигледно је да ЕУ, оваква каква је сада, не може да одговори на бројне изазове, пре свега у области безбедности“, објашњава Ђукановић.
ЕУ, према Ђукановићевим речима, није имала адекватне одговоре ни за мигрантску кризу, али ни за економску кризу. План о јачању Уније је, како каже, највероватније усаглашен са Немачком, а Макрон га је презентовао због постизборних преговора у Немачкој.
Са Ђукановићем се слаже и Слободан Јанковић из београдског Института за међународну политику и привреду, али из другачијих разлога. Према његовим речима, Макрон је гласноговорник, како каже, глобалистичких елита и крупног капитала, које су га поставиле на функцију председника Француске.
„Ово што ради је иницијатива која се води на више нивоа, претварања ЕУ у једну врсту федерације и новог пола моћи на светској сцени, што је очигледно у интересу дела транснационалних елита. Дакле, није ово нека његова лична иницијатива. Он је ту дошао као човек који има подршку крупног капитала и њихове одлуке и спроводи“, каже Јанковић.
Унија већ дуже време пролази кроз превирања, а источноевропске чланице, окупљене у Вишеградску групу, снажно се противе немачкој политици пружања азила мигрантима из Африке и Азије. Макронов план подразумева заједничку европску канцеларију за азил, која би убрзала и усагласила процедуре појединачних земаља.
Према Ђукановићевим речима, превише се пажње придаје земљама које не припадају, како каже, чврстом савезу унутар ЕУ, а земље попут Мађарске ће се, као и у прошлости, или повиновати одлукама ЕУ, или ће морати да потраже сопствене алтернативе, које не би, како Ђукановић каже, биле пожељне за њих.
Јанковић наглашава да ће идућег месеца у Будимпешти бити одржан састанак Вишеградске групе на коме ће Пољска, Чешка, Мађарска и Словачка разматрати питања која је Макрон предложио и да ће се тада знати став источноевропских земаља поводом тога.
Међутим, отпора заједничкој војсци и заједничкој обавештајној служби ће бити, сматра Ђукановић.
„С обзиром на предоминацију НАТО-а, не видим да је реално да ЕУ икако ојача војну компоненту. Тако да сматрам да то у овом тренутку није реално. Што се тиче обавештајних служби, вероватно постоји могућност јачег механизма координације националних служби, а не формирања нове ЕУ обавештајне службе“, каже Ђукановић.
Реализација идеје о заједничкој војсци и обавештајној служби могућа је у оној мери у којој се Европа осамостали од САД у економском и политичком смислу, каже бивши шеф Војно-безбедносне агенције (ВБА) Момир Стојановић.
„Како ствари данас стоје, то није нимало лако, јер је евидентно да су неке бирократске, корумпиране структуре у врху ЕУ и те како повезане са финансијским лобијима у САД и да оне све те идеје разводњавају“, каже Стојановић.
Стојановић подсећа да идеја о заједничким оружаним снагама ЕУ није нова и да Унија већ има заједничке снаге у мировним мисијама у оквиру УН. Такође подсећа на постојање Европола, као тела за размену информација између полиција земаља ЕУ.
ЕУ има тесну сарадњу између обавештајно-безбедносних система земаља-чланица, каже он, али та сарадња није институционализована — не постоји јединствено тело које би координирало обавештајне службе земаља-чланица, нити постоји обавеза тих земаља да некоме у ЕУ реферишу или уступају податке.
„Размена информација о безбедносним изазовима и претњама, којима је изложена ЕУ између, земаља-чланица и данас је присутна, али процена је и у Француској и у Немачкој да она није довољна, с обзиром на све суптилније оружане претње исламских терориста“, каже Стојановић.
Иако Макронов план вероватно има подршку Немачке, скорашње чланице Уније у свом менталитету, наслеђу и традицији, нису склоне да обавештајно-безбедносни сектор деле са неким, а поготово да га делегирају заједничким органима ЕУ, наглашава Стојановић.
„Мислим да је формирање јединственог обавештајно-безбедносног система и јединствених оружаних снага ЕУ добра ствар, јер би то решење представљало баланс између трвења, сукоба и неспоразума које данас имају две водеће чланице светске заједнице, Русија и САД. Мислим да би формирање неког трећег моћног блока био фактор стабилности, како у Европи, тако и шире, на међународном плану“, закључује Стојановић.
