Амерички спољнотрговински дефицит са Кином је, током 2015. године, достигао нови рекорд. Он је износио 365,7 милијарди долара. Увоз из Кине је био 481,9 милијарди, а амерички извоз свега 116,2 милијарде. Са оствареним вишком долара, Кина купује америчке државне обвезнице, тако да је, августа 2016. године, била у посједу ових хартија у вриједности од 1.185 милијарди долара. То је представљало трећину јавног дуга Америке у власништву страних држава.
Економски односи између Америке и Кине постају још сложенији уколико се у разматрање узму и ограничења која произилазе из тако велике неравнотеже. Зашто Кина купује америчке државне обвезнице? У текућем односу снага, то је за Кину најмање лоше рјешење.
Кинеске корпорације показују сталан интерес за куповину значајних удјела (или цјелине) америчких фирми које се налазе на тржишту. Али, у великом броју случајева, америчка страна, одлукама својих државних органа, не дозвољава такву трговину правдајући забрану разлозима националне безбједности. Овај је интерес у Америци (оправдано) надређен профитним циљевима власника капитала и битно сужава слободу тржишта. Тако оно што Америка намеће остатку свијета, за њу саму не важи. Стога, понуде кинеских компанија за куповину америчких фирми из области петрохемије, фармацеутске или индустрије високих технологија, не могу бити реализоване, независно од високих цијена које се нуде. „Људи су забринути због нарастања кинеске војне моћи, али ја годинама упозоравам да је њихов новчаник оно што морамо да пажљиво посматрамо“ недавно је изјавио Кејт Фицџералд, познати амерички финансијски аналитичар.
Шангајска група је највећи свјетски произвођач свињског меса и највећи произвођач меса у Кини. Она је 2013. године купила америчку компанију (Smithfield Foods Inc.) за готово 4,2 милијарде долара. Притом, нису купљени само објекти и стока. Шангајска група је дошла у посјед више од 146 хиљада хектара земље на фармама широм САД. Вриједност саме земље се рачуна на око пола милијарде долара. Процјењује се да су кинеске фирме, током 2015. године, у својини имале пољопривредно земљиште вриједно 1,4 милијарди УС долара, а нису показивале намјеру да се зауставе. Шта више. Кинеска национална хемијска корпорација (Chem China) је средином 2017. године преузела швајцарску компанију за производњу сјемена за пољопривреду (Syngenta), која послује у САД, за 43 милијарде долара.
У америчкој пољопривреди, фарме производе, али корпорације зарађују новац. Процес производње је толико скуп да би био немогућ без кредитирања. Уколико фармери не извршавају налоге власника корпорација (сада у све већем броју и Кинеза) могу да остану без цјелокупне имовине. Земље, стаја, силоса, хранилишта, кланица, мрестилишта…
Иако се бројни Американци плаше да није тако, кинески званичници изјављују да им није намјера да покупују сву земљу, већ да желе да науче да фармама управљају на савремен и економичан начин. Кина има огромну територију, али с обзиром на бројност популације, има и фактички неограничене потребе за производњом хране. Свега једанаест одсто њене територије може бити употријебљено за интензивну пољопривредну производњу. На то је утицала не само природна конфигурација него и бројни еколошки и популациони проблеми у њеним руралним дијеловима. У Америци има шест пута више обрадивог земљишта по глави становника него у Кини. Стога је више него разумљива жеља кинеских компанија да инвестирају у производњу хране, независно од тога гдје ће се сама производња одвијати.
Тај ће процес бити могућ до тачке на којој ће америчка страна процијенити да би свака наредна куповина могла да утиче на америчку националну безбједност. Судећи по најавама медија главног тока и оркестрираној жалопојци америчких фармера, на тај се тренутак неће дуго чекати. А онда ће се „сукоб џинова“ пренијети на неко друго подручје, будући да је овај ривалитет, независно од било чије реторике, природан и неминован.
