Драган Васиљковић, познатији као Капетан Драган, осуђен је на 15 година затвора у првостепеној, неправоснажној пресуди због наводних раних злочина на Книнској тврђави и током заузимања полицијске станице у Глини.
Али Хрватска ипак не ликује. Бранитељска удружења наводе два разлога због којих су незадовољна. Први разлог је тај што је Капетан Драган добио малу казну због, како кажу, мањкавости оптужнице, а други што ће се ускоро наћи на слободи, јер му је урачунато време у притвору и екстрадиционом затвору, што је више од две трећине пресуђене казне.
Саво Штрбац, председник Информационо–документационог центра Веритас и један од чланова тима Васиљковићеве одбране, који је испратио 168 хапшења Срба по Интерполовим потерницама широм света (до данас је Хрватској изручено њих 56), убеђен је у невиност Васиљковића. У разговору за Спутњик открива детаље процеса и могући сценарио расплета тог случаја.
Како је Капетан Драган и како је поднео изрицање пресуде?
— Он има невероватну вољу, упорност да докаже истину, да докаже невиност, јер он је заиста невин. Сви ми који смо га познавали и током рата били на том простору знамо да је човек који је поштовао Женевске конвенције. Најстрожи је био према својим потчињенима, ако су прекршили дисциплину. Посебно је био огорчен и кажњавао припаднике своје јединице ако су се према заробљеницима понашали на недостојан начин, нису смели ни да их дотакну, а камоли да пуцају у њих или да их ударају.
Када је у питању оптужница за Книнску тврђаву, Васиљковић се терети за три дела и за свако је добио по пет година. Да ли је ишта од навода оптужнице тачно, знамо да он није имао ингеренције над тим затвором?
— Цео рат сам се бавио разменама, није било заробљеника на било којој страни који су довођени на размену, да нису били малтретирани, да нису доживели батине. Тако је вероватно било и на Книнској тврђави, ми то и не покушавамо да оспоримо. Одбрана је покушала да оспори да је он учествовао у формирању тог затвора, његовом вођењу. Сведок одбране Миленко Зелембаба, тадашњи начелник полиције, рекао је: „Људи, ја сам крив за све што дешавало у том затвору или логору, како хоћете, капетан Драган и његови људи немају никакве везе с тим“. Они јесу били на Тврђави, али његови курсисти су дошли да вежбају спуштање низ бедеме. Осуђен је да је по најширој командној одговорности одговоран за смрт двојице људи у ширем рејону Глине за време преузимања полицијске станице, он је осмислио и водио тај напад. Један човек, кога су знали и Срби и Хрвати у том крају, кренуо је пијан у унакрсну ватру по сред улице. Хрвати и војска су га упозоравали да се склони. Стигао га је метак са велике удаљености, нико не зна чији. Пола сата касније у те исте Јукинце дошао је аутомобил са немачким новинарима, готово на истом месту једног је погодио метак, прошао је кроз фар аутомобила, он је искрварио у болници. Капетана терете да је и за то крив.
Какав развој ситуације предвиђате, колико ће проћи још времена до коначног епилога, верујем да ћете се жалити на пресуду?
— Морам да верујем у правду, она је спора, али достижна. Пратим предмет од самог почетка, сведочио сам и у Аустралији неколико пута, знам сваки зарез у том предмету, а камоли доказе које су изнеле и једна и друга страна. Ако буде и мало професионалног поштења, а мора га бити на неком нивоу, мора бити ослобођен. То значи да ће се одбрана жалити на ову пресуду. Верујем да ће Врховни суд Хрватске вратити суђење на почетак. Сада притвор има свој даљи жалбени ток, а пресуда свој. Одбрана ће се жалити против решења о продужењу притвора. Постоји шанса да му Врховни суд, који ће о томе одлучивати, укине притвор, а морао би. Капетан је био 9 година у Аустралији у затвору, а овде више од две, то је скоро дванаест, а добио је 15 година. То ће бити основна тачка на којој ће се базирати жалба за укидање притвора, због принципа несразмерно дугог трајања притвора.
Које су још опције могуће када говоримо о расплету?
— Капетан може и да се не жали на пресуду и да она постане правоснажна. Пошто је издржао више од две трећине, стиче услове да поднесе захтев за условни отпуст. И сигурно би га добио. Све би могло да буде готово до краја године, али знајући га, а у сталном смо контакту, он на тај савет неће пристати. Ако се не би жалио, заправо би признао кривицу. Он ствар поставља овако: „Ја не браним само себе, браним све моје курсисте, све Србе Крајишнике, браним њихово право да од непријатеља бране своја вековна огњишта“.
Где ће Васиљковић у том случају чекати даље суђење?
— У том случају он би отишао у Аустралију.
Хрватска је припремила закон о правима хрватских бранитеља, у којем као агресоре по први пут означава Србију, Црну Гору и српску националну мањину у Хрватској, и већ би био усвојен да против њега није иступио председник СДСС-а Милорад Пуповац. Реаговао је и председник Србије Александар Вучић. Да ли ће Сабор ипак усвојити тај закон?
— Биће усвојен, неће га спречити Милорад Пуповац, а бојим се ни председник Вучић. Али то није ништа ново. Мене забрињава јавност у Србији. Од кад се Вучић јавио из Њујорка током заседања Генералне скупштине УН и споменуо тај закон, сви смо дигли главе да видимо шта се дешава у Хрватској! Ништа ново! Декларацију о „Домовинском рату“ Сабор је донео 2000. године, то што је у закону, од речи до речи постоји у Декларацији. Дефиниција „Домовинског рата“ у уџбеницима, енциклопедијама, на Википедији, потпуно је иста као оно што је унето у тај закон. Па зар мислите да ће Хрвати сада мењати своју историју зато што се Пуповац не слаже с њима? Ово што радимо је неозбиљно, радимо кампањски.
Председник Вучић и председница Колинда Грабар Китаровић непрекидно шаљу позитивне сигнале о помирењу, али реалан живот је другачији, велича се усташтво, хапсе Срби. Да ли постоји шанса да се на највишем нивоу ублаже те ствари о којима смо причали?
— Све може, али не дирајте у свети „Домовински рат“. Они су направили државу након хиљаду година на некој фикцији која је ушла у свест народа, у уџбенике, на томе се одгајају генерације од предшколског узраста, на томе да су добили државу тако што су се одбранили од агресора — злих Срба који су дошли са свих страна.
А да ли може захваљујући залагању председника Србије да стигне струја у села у која су се Срби вратили пре 15 година, да ли макар на томе може да се инсистира?
— Може. После прошлогодишњих разговора на том нивоу асфалтиран је пут у једном селу, купљени су уџбеници. То су ситне ствари, то је мало новца за једну државу. Срба још има у Хрватској, не мало, иако су две трећине нестале, по последњем попису има 186.000, сада их је мање, јер постоји и тихи егзодус. Дакле, могуће је, не треба много новца да се доведе струја у села у којима је постојала пре рата. Вероватно ће после сваког таквог сусрета бар једно село добити воду или струју. Али то не задовољава Србе који живе тамо, ни оне који мисле да се врате.
