Раније смо говорили о успонима и падовима у односима Србије и Хрватске, а сад — после најновијих трзавица на релацији између двеју држава и помињања одлагања посете председника Србије Александра Вучића Загребу — према мишљењу социолога Зорана Пановића, можемо говорити о хроничној нестабилности на релацији Београд—Загреб.
Ко је Индија, а ко Пакистан
Стара фраза коју су често користили политичари на овим просторима и у Европи, подсећа Пановић за Спутњик, јесте да би Хрватска и Србија требало да се понашају као Немачка и Француска, које су кроз европске интеграције превазишле врло трауматичну прошлост и успеле да буду осовина и кичма ЕУ, да би тако и Србија и Хрватска могле да превазиђу своју трауматичну прошлост и да постану нека врста кичме овог дела Европе, односно Балкана.
Међутим, истиче Пановић, сад је свима јасно да је та прича већ депласирана и да Хрватска и Србија сад највише личе на Индију и Пакистан ових простора, само је питање да видимо ко ће бити Индија, а ко ће бити Пакистан. То, додаје тај социолог, прилично депримира, и може се развити и једна врста помало и оперетске трке у наоружању између Србије и Хрватске, што ће додатно оптеретити ове просторе.
Одмах после доласка већ од раније договорених авиона из Русије у Србију, медији наводе да и Хрватска почиње да отвара понуде за набавку авиона и војне опреме.
Не наоружава се Хрватска већ НАТО
Међутим, хрватски коментатор Денис Куљиш каже да је набавка тих авиона у хрватској доста дуго најављивана, да је изабрано неколико понуђача и да се ради о хрватским и израелским половним авионима. Ипак, то не бих стављао у контекст регионалног надјачавања, констатује Куљиш за Спутњик, јер је то, како каже, мало смешно, пошто је команда хрватског ваздухопловстава у Напуљу, односно то је НАТО формација.
„Наравно да је она суверено хрватска, али се она оперативно употребљава искључиво у склопу операција НАТО-а. Да дигнете неколико ловаца, морате да питате Напуљ. Значи, не видим да то има икакве везе. Можда је то мало за новине и за народ, некако онако, како бих рекао, напумпавање које се мени уопште не свиђа“, додаје Куљиш.
Чини ми се, указује Куљиш, да ће до одлагања посете председника Вучића Загребу доћи због појачане реторике, али се истовремено нада да ће Вучић пресећи, па да ће доћи.
„Мислим да је он довољно храбар да пресече те ствари, мада је, наравно, дошло до тог једног реторичког рата. И то је Александар Вулин исправно рекао да се нећемо ми око тога никад договорити, око тих истина. Док су те такве владе на Балкану, нема шансе да се договоре око неке заједничке верзије догађаја“, напомиње хрватски коментатор.
Проблеми који су креирани због неких унутрашњих краткорочних политичких потреба, према Куљишевом мишљењу, дугорочно не дају шансу да у било којем смеру ситуација ескалира јер нико за то није заинтересован нити ико има снаге, времена и новца да се са тим зафркава.
Хоће ли опет бити рата
„Као што знате, многи млади Срби су отишли на Запад, многи млади Хрвати су отишли на Запад да раде, што се каже, гласали су својим ногама, и нико њих неће увући ни у какве ратове. Они не желе ратове, они желе да живе у Европи, да зарађују добре паре и баве се софтвером и гледају филмове и шта све већ млади раде. Не можете створити расположење за рат у отвореном друштву. Морате имати затворено друштво да би нека ратна прича добила реалне реперкусије“, сматра Куљиш.
С друге стране, Зоран Пановић каже да „Берлин плус“ — који је лансирала немачка канцеларка Ангела Меркел — има добре амбиције да на неки начин успостави нову стабилност на просторима бивше Југославије, али која неће бити везана за неке политичке асоцијације на бившу заједничку државу која на многим деловима тог простора изазива алергијске реакције. Можда би се тај план показао као добар да на неки начин допринесе санирању и прекиду на пример царинских ратова.
Међутим, указује Пановић, питање је да ли је он способан да за ствари, као што су, на пример, најаве трка у наоружању, има пацификујуће дејство.
„Хрватска је ипак чланица НАТО-а, а за Србију, ма колико била у европским интеграцијама и ма колико српска војска имала вежбе са снагама западне алијансе, увек постоји та једна прича о Србима као малим Русима на Балкану. То превазилази можда и саму ЕУ, и ту постоји једна врста велике опасности“, подвлачи Пановић.
Опет Југославија као решење
Једноставно се показује да у Србији и Хрватској постоје нови наративи на којима се темеље нови идентитети и који, како каже Пановић, не могу ни на који начин да се ускладе.
„Значи, ко је за нас херој, за њих је злочинац, и обрнуто. Имамо елементарне сукобе око карактера прошлог рата. Тако да је та два наратива немогуће у овом тренутку повезати у смислу пацификације. С друге стране, стално се уље долива на ватру и мислим да би опет једна врста међународне добре воље да се овај простор пацификује била најбоља, јер Срби и Хрвати то очигледно сами на могу да ураде“, предлаже Пановић.
Платформа која би могла да буде обећавајућа за овај простор, додаје он, јесте нека врста просвећеног југословенства или нека врста „хладног мира“, како то један његов колега назива. Да се, како каже, једноставно редефинишу и ресетују односи који ће морати да те наративе на неки начин држе по страни, у смислу да они не могу да буду главни у успостављању односа који би требало да рутинизирају релације између двеју држава.
