Окосницу ове полемике, међутим, нису чинила питања редитељског поступка, употребе митолошких симбола у представи, умећа и вештине глумаца, односа савремене културе и уметности према антици, а посебно према античкој трагедији…
Домаћу јавност, ону најширу, највише је забринула голотиња на сцени, а посебно оштре критике упућене су јавном сервису који је на свом дигиталном каналу све то уживо преносио.
Због чега нам је данас, више од два миленијума након епохе којом се бави ова представа, толико важан податак да су глумци на сцени голи? Где смо ми данас у поређењу с антиком, колико смо слободни?
Тело прикопчано на справе
„Глумци и глумице су махом голи, а да та голотиња нема везе ни са порнографијом, ни с провокацијом малограђанштине, па чак ни с подвученом еротиком — она је само једно од средстава за искрено улажење у проблем људског постојања. Нема подразумевања. Извођачи су буквално оголели себе“, написао је на Фејсбуку, у тексту „Какав догађај!“ ђакон Ненад Илић, по струци редитељ.У разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ Илић је, сабирајући своје утиске о представи, рекао да не види никакву атракцију у преиспитивању култа тела разапетог између ероса и танатоса, а посебно га је, како је рекао, збунило то што су поједини критичари представе видели у њој порнографске елементе.
„Не знам какву машту људи имају. Да ли је заиста узбудљиво ако неко општи са саксијом, или биљкама, или ако се ваља по муљу? Није ми јасно шта би ту могло да се схвати као подстицање похоте“, запитао се Илић.
Према његовом мишљењу, представа Јана Фабра представља „једну врсту крика и отпора техно цивилизацији која нас убија, која убија и телесност и личност“.
„Ова представа је посвећена миту, митолошким симболима, ја као хришћанин сматрам да је посвећена свету пре Христа, људскости у димензији пре хришћанства. То је урађено максимално поштено. Ту се није штедело ништа — крв, сексуалност… али не на баналан начин! Мени то није довољно, не бих седео у том свету, али поштујем како су ми га приближили и подстакли ме да озбиљно размишљам о њему“, навео је Илић.
Према његовом мишљењу, живимо у времену у којем се „људско тело губи“.
„Људи одлазе у теретане, вежбају, опседнути су здравом храном, али више немају тело. То је тело које је изгубило функционалну зону и које се прикопчава за справе. Ова представа је нека врста реакције људскости. Постоји једна техно, сива зона, људи воде досадан живот… А онда добијају тренутак екстазе, транса“, навео је ђакон.
Илић истиче да представа Јана Фабра није хришћанска, али захтева хришћански одговор.
„Сви озбиљни људи који се баве теологијом, све аскете, знају да је суштина у томе да се прихвати телесност. Не треба нам апстрактно, бескрвно, моралистичко хришћанство које неће уважавати све оно што постоји у нама. Ова представа нам омогућава да осетимо време и да озбиљно сагледамо комплексност човека“, сматра Илић.
Позоришни транс спектакл
Редитељ Љубиша Ристић, који посебно цени ликовност и фантазмагоричност Фабрових представа и сматра да је то највећа вредност и овог спектакла фламанског редитеља, фасциниран је, како каже, реакцијом јавности која је „показала колика је количина њеног незнања и необавештености“.
„Фаброва представа је веома тачан одговор на стање свести које је посебно карактеристично за млађу публику. Ова представа има везе с митологијом, са савременим техно сензибилитетом и омладином која то прати. Неразумевање старије генерације је последица тога што никада нису били на техно концерту“, сматра Ристић.
Док су средовечни гледаоци цео спектакл посматрали као позоришну бизарност, млада публика је извођаче испратила дуготрајним овацијама и бодрила их навијањем током саме представе, подсетио је Ристић, објашњавајући да је Фаброва поставка представе заснована на принципу понављања, карактеристичном за техно-транс концерте.
„Многи не знају шта значи кад се једна мала тема од неколико тактова врти, врти, врти. Када одете на транс журку, на Дејвида Гету, Боба Синклера, Џуниор Џека, онда гледате децу наслоњену на звучнике који их тресу. Фабр исто тако узима једну малу тему — цитира неки одломак из античке трагедије, из неког ритуала, митологије, а онда ту малу тему бесомучно врти и враћа. Он целу представу гради попут ди-џеја. Због тога представа траје 24 сата“, објашњава Ристић.
Наш угледни позоришни редитељ, који је много пута изазивао полемике културне јавности због свог авангардног приступа театру, истиче да га посебно иритирају реакције позоришног света на Фабров спектакл.
„Разни редитељи и глумци су одушевљени, фасцинирани, представа их је оборила с ногу. Фасцинира ме жабокречина тог нашег позоришног полусвета, који се уби од оргастичког одушевљења, а којем никада није пало на памет да покуша било шта слично, јер ужива у комфору буџетског позоришта уз, евентуално, тезгарење са стране“, с негодовањем констатује Ристић.
Када је реч о представама дугог трајања, Љубиша Ристић подсећа на анегдоту везану за критичара „Њујорк тајмса“ који је седамдесетих година, након премијерног извођења представе Боба Вилсона „Тајни живот Јосифа Стаљина“, написао: „Главна карактеристика представе је то што траје десет сати. После два сата, од 1.200 гледалаца остало је 600, после четири сата 300, после осам сати било нас је 50. У последњем сату било нас је прво 13, а онда смо остали само нас тројица. Не знам разлоге и мотиве она два друга џентлмена који су остали до краја представе, нити у то хоћу да улазим. Што се мене тиче, остао сам до краја представе само зато што критичар ’Њујорк тајмса‘ увек остаје до краја“.
