„Ми смо четири земље (Румунија, Бугарска, Србија, Грчка) које чине Западни Балкан, који би подједнако могао да буде капија за улаз у ЕУ, као и за излаз из ЕУ, или зид који брани ЕУ. Делимо исти интерес, и стратешки и економски, али и, као добар сусед, да Србија постане земља чланица ЕУ“, рекао је на заједничкој конференцији са Александром Вучићем, Бојком Борисовим и Алексисом Ципрасом румунски премијер Михаиј Тудосе.
Пусто турско
Па то је вазална психологија у политици источноевропских земаља, наглашава Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе, која није приметна само у Румунији него и у многим другим случајевима.
„Србија има врло рђава историјска искуства како је пролазила кад је представљала некакв зид Западној Европи, а против продора са Блиског истока. Чини ми се да српска искуства деле и Бугарска и Грчка и да због тога не треба да будемо претерано одушевљени тим предлогом који је дошао из Букурешта“, подсећа Пророковић за Спутњик.
Према мишљењу тог аналитичара, предлог из Румуније нема за циљ брану Турској или Русији, већ је пре свега повезан са мигрантском кризом. Међутим, мигрантска криза се решава на други начин, указује Пророковић, па треба употребљавати друге инструменте и друга средства, а Србији улога некакве војне крајине која ће чувати Западну Европу од миграната са Блиског истока не би претерано нешто добро донела.
„Турска је кључна земља тренутно у заустављању миграната и после споразума између Анкаре и Берлина видимо да нешто на терену функционише. То је свакако начин да се мигрантска криза и у будућности решава не само у договору европских држава са Турском, него и кроз стабилизацију Сирије, Либије, Туниса и помоћ коју би упутили у сваком погледу Египту и Алжиру“, констатује Пророковић.
На тај начин се решава мигрантска криза, резонује он, али истовремено и избегава судбина војне крајине.
Византија да, алат не
„У геополитичком погледу посматрано, тешко је зауставити продор Турске на Балкан. Просто, Турска овде има и имала је утицај и због муслиманског становништва, због традиционалних веза, због свог историјског наслеђа. А кад говоримо о Русији, ту много већу улогу играју Украјина и Пољска него балканске земље. Не видим начин како би био спречен геополитички утицај Русије у Средњој и Западној Европи кроз хомогенизацију балканских земаља“, појашњава Пророковић.
Због свега тога је, подвлачи он, предлог пре свега везан за мигрантску кризу јер то је доминантно питање у унутрашњој политици европских земаља последње две године.
„Румунију, Бугарску, Србију и Грчку везује низ ствари, од географије, преко заједничког византијског наслеђа, једне религије, до много тога што се тиче проживљене историје. Дакле, те четири земље имају разлога да се чвршће интегришу, али тој интеграцији треба дати сасвим нови садржај“, сматра Пророковић.
Морамо, предлаже он, говорити о приближавању спољних политика, унапређењу економских односа, заједничком развоју, заједничким инфраструктурним пројектима.
„Онда би се ми могли назвати неком новом ’Вишеградском групом‘. Овако, у овом контексту посматрано, плашим се да можемо бити само инструмент у рукама ЕУ и НАТО-а“, тврди Пророковић.
Дакле, покушај да се приближе четири православне балканске земље треба подржати, закључује он, треба га охрабрити, али истовремено треба и подвући да је тој интеграцији потребан нови институционални оквир и нов политички замах, нове идеје, како би она профункционисала.
