Управо је ово објашњење за притиске којима је СПЦ изложена на бившем југословенском простору, од Македоније до Црне Горе, каже у емисији „Спутњик интервју“ историчар Александар Раковић, који истиче да тај процес траје у континуитету од 1990. до данас.
Притом, уверен је, иза свега стоји политика. Како друкчије објаснити да до данас остаје отворено питање канонски непризнате Македонске православне цркве, иако је, подсећа он, решење било надохват руке Нишким споразумом из 2002. који су представници македонске цркве прво потписали, а после од њега одустали.
Спор додатно компликује „бугарски фактор“. Наиме, игуман Партерније из манастира Бигорски, који је у саставу Македонске цркве, рекао је недавно да је заправо Бугарска православна црква „мајка-црква Македонцима“.
„То су глупости и бесмислице. Мајка-црква Македонске православне цркве, која је сада у расколу, и православне Охридске архиепископије, која је канонска, јесте Српска православна црква“, одговара Раковић, додајући да је управо Патријаршија у Београду адреса са којом Македонци треба да разговарају о свим спорним питањима.
Како истиче, чињеница да је Македонска православна црква неканонска је „посебно болно питање“ за Македонце, које треба што пре превазићи.
„То није лако, с обзиром на личне сујете људи који су укључени у решавање тих спорних питања, али је сада проблем отежан иступима игумана Бигорског манастира. Рећи ћу своје лично мишљење: мој став је да македонска црква под било којим именом треба да буде аутокефална. То је мој лични став, као историчара и као православног верника. А до тог статуса може да дође само уколико се она врати у канонско јединство са Патријаршијом у Београду, уколико се две македонске јерархије помире, и крену ка стицању аутокефалности која би требало да им следује после успостављања канонског стања у Републици Македонији“, објашњава наш саговорник.
Он признаје да му је теже да брани такву позицију након што се Свети архијерејски синод Македонске православне цркве у расколу није оградио од иступа игумана Партенија.
„Да ли Македонска православна црква себе види као другу бугарску цркву и да ли Македонска православна црква те храмове, који су српски средњовековни храмови, заправо има намеру да бугаризује? Наша црква није оставила те цркве и манастире на управу Бугарима, него Македонцима. Ја више не могу тако лако да браним свој став да Македонска јерархија, под којим год именом, треба да буде аутокефална, јер видимо да су Бугари ставили руку преко себи блиских људи у МПЦ у расколу, на идентитет македонске цркве“, упозорава Раковић.
Подсећа да је спорни интервју игумана Партенија обиловао и речима о „српском режиму, српским злочинима“… „Притом каже да нема ништа против Срба, али причати такве ствари, а не осврнути се, на пример, на бугарске злочине, којих је било јако пуно у Македонији и током Првог светског рата, и током Другог светског рата“, додаје он.
Раковић ипак сматра да то није одраз расположења македонског народа, мада је и раније у историји било покушаја наметања бугарског идентитета.
„Међутим, када је реч о политичкој елити, након што је Никола Груевски успео да дебугаризује ВМРО као странку, после смене власти у Македонији видимо да су те структуре поново почеле да дижу главу кроз СДСМ или кроз деловање Македонске православне цркве, а вероватно и кроз деловање невладиних организација“, констатује историчар и додаје да, упркос томе, истраживања, и то македонска, показују да су Македонци највише окренути Србима, као најближем народу.
„Са Београдом их спаја југословенска веза. То је чињеница коју ни Бугари не могу лако да прескоче — да су Македонци културолошки обликовани као Југословени, да се тамо слуша југословенска музика, да се навија за тимове који су углавном из Београда, да се навија за Новака Ђоковића. То су све чињенице, и пред Бугарима је дуготрајан процес промене идентитета Македоније, који је залудан посао, али никад се не зна. Питање је колико ће притисци на све те људе који су у елити бити дубоки — а они су очигледно дубоки“, упозорава Раковић.
Према његовом мишљењу, две цркве удаљава и став према могућем чланству Косова у Унеску, будући да је македонски амбасадор при тој организацији, иначе Албанац, 2015. дао глас за Приштину.
„Председник Ђорге Иванов га је повукао са тог места. Притом, то што је република Македонија гласала тада за сепаратисте на Косову и Метохији при Унеску јесте сигурно и на миг, односно, уз прећутну сагласност и архиепископа Стефана и Македонске православне цркве у расколу“, верује гост Спутњика.
СПЦ, подсећа он, има проблема и у Црној Гори, где је недавно полиција морала да раздваја вернике од присталица тзв. Црногорске православне цркве, која, истиче Раковић, и није црква него „секта, циркус“.
„У православној цркви се дешавају расколи, несугласице, па се они разрешавају — то ће се у Македонији решити, али што се тиче Мираша Дедеића и његове групе људи, то је једна сеоска трупа са мечкама које лоше играју. Власт подржава те мечке, међутим, народ их не подржава, и то је највећи проблем. Мило Ђукановић има намеру да се обрачуна са Српском православном црквом. То се види и у програму ДПС, у петогодишњем плану. Чак и да покушају да одузму имовину — рецимо да усвоје закон да одузму имовину, да је припишу држави, па онда да дају на управу коме хоће — како ће они да спроведу тај закон? Физичком силом не могу да чувају цркву“, децидан је Раковић.
„Црквено питање у Црној Гори могло би чак да доведе до озбиљне конфронтације између Срба (под којима сматрам и оне који се изјашњавају као Срби и Црногорце који говоре српским језиком) и Српске православне цркве, с једне стране, и црногорских сепаратиста, на другој страни“, упозорава Раковић.
Зато би, сматра, права Срба у Црној Гори морала да се штите „и из Београда, па чак и из Бањалуке, уколико је потребно“.
„У Црној Гори ништа није разрешено, али треба да будемо на опрезу, ништа не треба препуштати случају, већ стално у сваком моменту треба и спавати отворених очију када је реч о таквом режиму какав је онај у Подгорици“, закључује Раковић.