Професори средње Трговачке школе у Београду обуставили су на један дан наставу и одржали протест „Стоп насиљу над професорима“. Повод за протест био је инцидент од 29. септембра кад је ученик, који је тог дана пао на поновљеном поправном испиту, физички напао професорку испред школе.
„Као и на поправном испиту у августовском року, ученик није показао минимум знања потребног за позитивну оцену. Кад му је речено да није положио испит, реаговао је веома агресивно. Првобитно је имао намеру да нападне колегиницу која је на испиту била испитивач. Кад му је правовременом реакцијом радника школског обезбеђења онемогућен напад, отргао се и истрчао из школе за колегиницом која је била други члан комисије и изненада је мучки напао са леђа“, наводи се у саопштењу наставника Трговачке школе.
Професорка, срећом, није претрпела тешке повреде, али је доживела ужасан шок и „здравствено и психички се још опоравља“.
„Уколико на оваква дешавања останемо глуви и неми можемо само да се питамо — ко је следећи? Не плашимо се, само смо понижени, напуштени од свих, остављени сами себи, а кажу да је просвета ’делатност од највишег државног интереса‘“, наводе професори Трговачке школе.
Професорка српског језика у Трговачкој школи Аида Оцокољић оценила је да друштво остаје равнодушно и немо на насиље над професорима. Према њеним речима, у савременом друштву образовање је један од темеља стабилности и напретка друштва, што све напредне земље добро знају и зато у образовање улажу много новца и труде се да га стално усавршавају.
„Код нас је образовање скрајнуто и понижено на бројне начине. Стање је толико поразно да чак и просветни радници све мање верују у свој позив и задатак да образују и васпитавају младе нараштаје, као и да буду носиоци прогресивних мисли и идеја. Зашто је то тако? Годинама уназад доносе се правилници и закони који се искључиво баве формом, додавањем бирократских обавеза наставницима, док се суштином не баве уопште“, рекла је она.
А резултат те форме без суштине је да је квалитет наставе у сталном паду, константно се спушта ниво знања ученика, док је толеранција за нерад, безобразлук и агресивно понашање све већа.
„Законима и правилницима креира се систем у којем се сви учесници у образовању — професори, ученици и родитељи — налазе на различитим странама и супротстављени су једни другима. Притом, просветни радници су обесправљена страна“, нагласила је она.
Насиље и притисци на просветне раднике долазе са различитих страна, а школе готово да немају никаквих начина да се против тога боре. Све је више насиља ученика над професорима, а то је тема која се прећуткује и често заташкава, додала је професорка српског језика.
Компликована бирократска процедура спречава да се ученик адекватно казни, а одређени број родитеља оглушује се о позиве школе, онемогућавајући на тај начин да се дисциплински поступак спроведе. Поред тога, родитељи врше страховите притиске на школу и професоре и тиме се додатно погоршава и овако лоше стање, док Министарство просвете нема слуха за те проблеме и често стаје на страну ученика.
„Систематско урушавање друштва почиње уништавањем образовања“, истакла је Аида Оцокољић.
Иван Станковић, професор енглеског језика у Трговачкој школи, оценио је да деца нису крива за такво понашање, већ да само добро разумеју поруке које им се шаљу. Ситуација у друштву је таква као да је отворен лов на професоре, због чега су на протесту носили беџеве који симболизују мете.
Председница Уније синдиката просветних радника Србије (УСПРС) Јасна Јанковић подсетила је да је сличан скуп одржан у новембру прошле године кад је у Младеновцу ученик, на сред часа, ошамарио професорку. После се сазнало да је у питању била опклада од десет евра. У марту ове године професора из Пожаревца, који је на часу казао ученици да склони мобилни телефон са стола, после је сачекао, давио, гушио и тукао отац те ученице.
Према њеним речима, једино што просветни радници могу да учине је да буду солидарни са колегама кад су такви догађаји у питању, јер „просвета нема новац и законе, она има само моћ у својој бројности“. Председница Уније синдиката просветних радника рекла је да нови Закон о основама система образовања и васпитања, који је на снагу ступио јуче, такве ствари не може да решава, јер се не бави насилницима.
Психотерапеут Зоран Миливојевић поздравио је протест наставника и додао да је главни разлог ученичког насиља према професорима пад ауторитета школе и професора. Раније су родитељи поштовали школе и професоре и са њима су били у некој врсти савеза, па су „одрасли људи у савезу имали обавезу да подигну, социјализују и правилно усмере дете“.
„Међутим, како је дошло до промене парадигме васпитања кад су родитељи почели да васпитање поистовећују са љубављу, онда су почели да имају другачији став у односу на професоре који су постали нека врста услужног сервиса који треба њиховом детету да угоди, да дâ добре оцене, да воли њихово дете, да му прогледа кроз прсте и онда кад наставници позову родитеље да кажу да нешто није у реду са њиховим дететом, често то родитељи доживљавају као напад на себе. Са друге стране, школа је немоћна јер нема могућност да казни ученика, а и кад има, те школске казне су смешне“, каже Миливојевић за Спутњик.
Он оцењује да је школски систем превише децу ставио у фокус, што није добро, јер би школа требало да их припрема за самостални живот у друштву.
Према Миливојевићу, нешто би требало да се промени у васпитању пре школе да би деца долазила у школу довољно социјализована како би могла да прате наставу. Такође, требало би направити неки нови договор између школе и родитеља, који би Министарство требало да подржи, а не да „стално застрашује професоре и наставнике“.
Зоран Миливојевић каже да смо се пуно бавили вршњачким насиљем, али што смо се више бавили било је више насиља и очигледно је да се то не ради како треба, јер се бавимо симптомом, а не узроцима.
Миливојевић оцењује да је системска грешка у сталном инсистирању на правима ученика. Права без дужности су ништа, а дужност је оно што је кључ, и зато би дисциплина морала поново да се уведе и у домаће васпитање, и у школе.
Саговорник Спутњика наглашава да имамо и другу појаву у друштву о којој се не прича, а то је да деца туку родитеље, па онда после и у школи насрћу на наставнике.
Школски систем, какав имамо данас, репродукује систем са помереним вредностима и несрећним људима и зато је то врло важно државно питање, закључује Миливојевић и додаје да му се чини да нико у држави и не размишља о томе.
