„Наш се највећи песник заметнуо у нама ко зна када. Од кад смо први пут чули за њега, целог смо га живота негде понављали, учили, доучавали. И после толико година схватили да знамо увек премало, тако је он неухватљив и свеобухватан“, каже за Спутњикову „Орбиту културе“ Драган Лакићевић, аутор књиге „Његошеве стопе“ (издавач „Вукотић медиа“), својеврсне збирке прича о Његошу, објављене поводом 170 година од штампања „Горског вијенца“.
Од када је у Његушима, као дечак, угледао песникову кућу и огњиште, писац књиге „Његошеве стопе“ носио је, каже, у себи ту слику о чему год да је писао.
„Ту слику коју сам видео пре пола века држим у глави снажније него све оне друге велике слике које су ме фасцинирале целог живота. Кад сам видео Његошево огњиште, кревет, столицу којој су продужили ноге, гусле… Све је изгледало као да је Његош био ту.“
Из те слике, потпомогнуте маштом, написана је ова књига за коју њен аутор каже да представља једно од Његошевих огледала, један могући живот великог владике и песника.
„Покушао сам да тумачим Његоша на овај начин, да докучим понеку тајну о његовом животу, унутрашњем, стваралачком животу. Питао сам се како се то замеће та искра, та мисао Његошева, из каквих се животних ситуација у мрачној ноћи, негде где се ни Ловћен не види, осветли његова мисао… Тако сам у жељи да то осветлим почео да маштам, да реконструишем његов свет. Ове су приче донекле ослоњене на неке стварне догађаје, документе, писма, али већим делом сам их надградио имагинацијом. Надам се да се тој мојој надоградњи може веровати и да ће неке од прича — најбоље, ако их има, људи усвојити као да су истина и да ће их једног дана причати као стварну Његошеву биографију.“
А потребе за причањем има зато што је владика цетињски, по Лакићевићевим речима, кључ за наш живот.
„Његош је дефинисао нашу нацију пре свих других научника, социолога, правника и осталих — он је утврдио нашу митологију и наш завет. Ми смо се као народ освестили на Косову и ко је ту свест одржао у себи, ко баштини ту традицију да су његови преци учествовали у боју на Косову на овај или на онај начин, са оружјем или са песмом — он је Србин. У памтеће врсте српских витезова Његош је први поставио Милоша Обилића и то снажније него народна јуначка песма. Он је наша парадигма“, објашњава аутор „Његошевих стопа“.
Лирске и готово бајковите приче о младом Раду Томову и његовом путу ка владарском и песничком трону делују као да су писане са намером да се могу читати деци пред спавање. Лакићевић открива да су његове жеље биле мало другачије.
„Волео бих да се ово одраслима чита пред спавање, њима је потребније него деци.“
Да ли је можда баш та потреба определила и то да један од централних појмова ове књиге, баш кад се најављује унутрашњи дијалог, буде Косово?
„Свима судбину одређује Косово“, каже Сима Милутиновић Његошу. „Милошу мач и срце, теби поезија и душа. У њима се огледај, пјевај оно што највише волиш, о Богу синко. Ако умједнеш о Богу умјећеш и о Обилићу“. Да ли је ово сједињавање косовске приче и вере била једна од главних намера писца Лакићевића?
„Све је то Његош измислио, а Андрић најбоље формулисао“, недвосмислен је аутор.
„Тај Андрићев оглед у Његошу као трагичном јунаку косовске мисли је вероватно најбоље што је о Његошу икад написано. ’Све је ускрснуло са косовске гробнице‘, каже Његош. Косово је одабрало њега пре него што је он одабрао Косово. Оно је основа и потка ’Горског вијенца‘, ништа ја ту нисам измислио. Ја сам само покушао да му још разиграм те мисли његове и његових савременика у односу на Косово. Његош је истинитији као косовски јунак него сви ми што смо данас истинити као косовски јунаци. Данас је поглед на Косово редукован и вулгаризован. Он се своди на политички проблем једне запуштене покрајине засуте новоградњом и ко зна каквим све ђубретом и човек нема вољу да замишља златно Косово како је замишљао Његош, као што га је замишљала народна поезија. За нашу свест, за нашу имагинацију и за наше постојање важније је та исконска слика Косова него ова садашња.“
Да ли је онда писац „Његошевих стоп“, који је окренут миту уместо стварности, заправо митоман?
„Косово није мит“, вели Лакићевић. „Косово је завет. Историја. Косово се одиста десило, о томе историчари, научници говоре као о историјским чињеницама и свако има право на свој поглед и на свој доживљај Косова. Онако како га гледамо, тако ми о себи мислимо. Ми вредимо онолико колико вреди и наша мисао о Косову и о Његошу и о свим вредностима. Када о њима говоримо ми то о себи говоримо.“
Други стуб, не мање „тежак“, око којег се „врте“ Лакићевиће приче у „Стопама“ јесте Русија. Опет мит? И шта ћемо данас са свим тим, са оним што Његошу — како нас подсећа у овој књизи Драган Лакићевић — каже његов стриц, владика Петар Цетињски: „Бој се Бога и држи се Русије?“
„То није мит. То је записано и то знамо као чињеницу. Петар Први Петровић Његош завладичио се у Карловцима, а Његош, његов синовац се завладичио у Русији и само то довољно говори о његовом односу према највећој православној земљи која је њему највећи ослонац. Отуда Бог, отуда Русија, отуда руски цар, отуд она анегдота: ’Само је Бог виши од рускога цара‘. То је била Његошева оријентација у простору и у свемиру: Русија. Он је веровао само Русији.“
„Куд ће они кад је у питању Црна Гора и Његош? Куд ће они кад су у питању Србија и Косово? Они су признали Косово. Не грађани, грађани се не питају, него режим — они су признали Косово и увели су санкције Русији. Све је то по себи гротескно и тужно, карикатура. Пре 50 година нико не би веровао да је могуће да ће Црна Гора признати албанско Косово, да ће увести санкције Русији, а још горе санкције Србији, односно себи самима. Они су уз Србију и српство у себи укинули и писмо. Све је то против Његоша, а изнад свега тога Његош стоји и смеши се као бог.“
„Зато што ништа од овога не може пропасти, не може се заборавити. Може завод за издавање некаквих уџбеника то да прескочи, на годину дана или неколико деценија, али све вредности ће да се појаве поново и да засветле новим сјајем. Никад то не може да прође, увек ће постојати. Сећам се да сам на једном великом аеродрому, на западу, својевремено видео једнога нашега владику који је био висок и леп човек. Неко је на српском питао: ’Је ли оно Његош?‘. Кад смо рекли: ’Његош је живео одавно‘, одговорио је: ’Ја сам одавно отишао из Србије‘.“
