Розензафт је дугогодишњи активиста око теме сећања на Холокауст, био је блиски сарадник нобеловца Елија Визела, дугогодишњи члан америчког Већа за сећање на Холокауст, учесник у мировном процесу између Израела и Палестине и професор права на престижним америчким универзитетима, пише хрватски портал „Индекс“.
Тај угледни амерички Јевреј уједно је и главни правник-саветник Светског јеврејског конгреса, организације основане 1936. године, која данас представља јеврејске заједнице у више од сто земаља света, укључујући и Хрватску.
Мисија Конгреса је да брани права и интересе јеврејских заједница и појединих Јевреја широм света, да пружа помоћ у обезбеђењу њихове сигурности, да штити њихове интересе према владама и међународним организацијама, да промовише међуверски дијалог, да чува сећања на Холокауст, итд.
Конкретни повод за интервју за „Индекс“ био је чланак који је Розензафт недавно објавио на утицајном америчко-јеврејском порталу „Таблет“, у којем је упозорио да „Хрватска безочно покушава да сакрије своје злочине у Холокаусту“.
Розензафт је најавио како Светски јеврејски конгрес организује међународну кампању која ће се позабавити ситуацијом у Хрватској и фашизацијом друштва на коју неки упозоравају, док је други поричу.
Шта је покренуло Ваш интерес за ситуацију у Хрватској када је реч о таласу ревизионизма о којем сте писали за портал „Таблет“?
— Заправо, много пре него што сам се фокусирао на садашњи ревизионизам око Холокауста у Хрватској, постао сам осетљив на већином непознату историју прогона и масовног убијања Јевреја, Срба и Рома у НДХ током Другог светског рата. Пре много година док сам истраживао о колаборационистима и учесницима у спровођењу Холокауста који нису били Немци, налетео сам на злогласног фра Томислава Филиповића, познатог као фра Сотона, хрватског фрањевца који је био један од највећих садиста у Јасеновцу. Његово дивљаштво и његова окрутност за мене су слични оном код СС доктора Јозефа Менгелеа у Аушвицу и команданта у Плашову Амона Гета, дакле јасним персонификацијама апсолутног зла. Када сам наишао на фра Томислава Филиповића, хтео сам да сазнам нешто више о усташама. Оно што је на мене оставило највећи утисак је то да су усташе, који су били међу најентузијастичнијим и најбруталнијим поклоницима геноцидне идеологије нациста, саме вршиле убиства Јевреја и Срба, независно од упутстава или заједно са снагама немачке војске или СС-а.
Након тога смо моја супруга и ја постали пријатељи са Тамар Ротмилер Хиршл, талентованом сликарком која је рођена у Хрватској и чији је отац убијен у Јасеновцу. Она је као дете преживела Холокауст у Загребу скривајући се с мајком. Тамар ми је описала антисемитизам усташа како га је видела и доживела током и после рата.
Што се тиче најновијих догађаја, дубоко сам импресиониран храброшћу хрватске јеврејске заједнице која је одбила да учествује у претходне две Владине комеморације Холокауста због неуспеха (Владе) да заузме снажан став против историјског ревизионизма и поновне појаве усташа у Хрватској.
Интересантно је да Хрватску не третирате као изузетак од правила, него као део ширег тренда у Источној Европи. Како објашњавате успон историјског ревизионизма у новим источним чланицама Европске уније?
— Ревизионизам око Холокауста постао је дубоко узнемирујући нуспроизвод општег успона неофашистичких, ако не и неонацистичких покрета широм Европе. Већину времена кроз седам деценија од Другог светског рата екстремно десни политички покрети са својим ултранационалистичким и ксенофобним идеологијама остајали су на политичкој маргини у својим земљама. Протеклих година изашли су из сенке и желе да буду прихваћени као легитимна политичка снага.
С обзиром на то да масовне убице баш и немају добру репутацију, ти покрети и те странке желе да се ослободе својих историјских улога као учесници, или у случају усташа, активни протагонисти у геноциду и другим зверствима која су се догодила током Другог светског рата. Како би то постигли, они или прихватају, величају и репликују дискриминаторски став својих идеолошких претходника или пак поричу да су ултранационалисти. Или једноставно искривљују, умањују или тривијализују историјске чињенице.
Данашња Влада Хрватске је далеко од тога да се може описати као реакционарна или неофашистичка. Са друге стране, кључни проблем је у томе што хрватске власти показују невољност да уверљиво, нагласак је на „уверљиво“, осуде све оне који славе усташе и њихову реинкарнацију. Неизбежна последица одобравања или несупротстављања ултранационалистичким сентиментима је често врло груб ревизионизам око Холокауста, не нужно због отвореног антисемитизма, него као начин да се опере историјски имиџ усташа.
Како се Хрватска перципира међу америчким Јеврејима? Постоји ли гледиште о проблему ревизионизма у Хрватској?
— Американци већином, не само амерички Јевреји, знају релативно мало о Хрватској и другим деловима бивше Југославије, а оно мало што знају већином је повезано са ратовима из деведесетих година прошлог века. Вероватно је иста ствар и за већину држава изван Балкана. Ни већина добро образованих људи не зна за нацистичку савезницу НДХ коју су основале фашистичке усташе и на чијем је челу био Анте Павелић и у којој је убијено стотине хиљада Срба, десетине хиљада Јевреја и Рома. Аушвиц-Биркенау, Треблинка, Берген-Белзен и Баби Јар постали су симболи Холокауста, али мали број људи зна за Јасеновац и да је то био један од најстрашнијих центара убијања у Другом светском рату. Јасеновац заслужује репутацију „Аушвица Балкана“.
Од критичне је важности да међународна заједница разуме како се Холокауст спроводио широм Европе под нацистичком окупацијом и у већини земаља које су стале на страну нацистичке Немачке и да Немци нису били једини починиоци геноцида у Другом светском рату. Институције попут Музеја Холокауста у Вашингтону и Јад Вашема у Јерусалиму покренуле су значајне образовне иницијативе у вези са тим. Лично сам као председавајући повереништва за поставку у Музеју Холокауста деведесетих година прошлог века са успехом препоручио да Јасеновац буде укључен међу најважније логоре смрти у Другом светском рату у музејској Дворани сећања.
Већ смо у процесу организовања међународне кампање која ће скренути пажњу на ревизионизам око Холокауста у Хрватској и на покушаје рехабилитације усташа. Сврха те кампање није да нападнемо Хрватску, него баш супротно — да помогнемо Хрватима да препознају мрачан период своје историје и да на одговарајући начин препознају и обележавају сећање на жртве Јасеновца и других концентрационих логора усташа.
Хрватски националисти ће вас несумњиво оптужити да сте „антихрватски настројени“ и да „мрзите све хрватско“ јер сте писали критички о усташама и ономе што се догађа у Хрватској. Како одговарате на то?
— Једина сврха писања чланка је била промоција историјске истине. Немам ништа против Хрватске ни Хрвата. Баш обратно. Наш циљ је да зближимо Јевреје и Хрвате. Међутим, то се може постићи само ако хрватске власти, али и хрватско друштво у целини осуде било какву нову појаву мржњом испуњеног екстремизма из прошлости и обезбеде сећање и комеморацију за све оне који су убијени руком усташа.
Када бисте били у прилици да саветујете Владу Хрватске у вези са тим темама, што бисте им рекли? Што Хрватска може да учини боље када је реч о тамним странама своје националне историје?
— Саветовао бих да покрену образовне програме на свим нивоима, од средњих школа, преко универзитета, до друштвених група свих вера и националности, у вези са злочинима против човечности које су починили усташе у име хрватског народа. Позивамо их да не тривијализују и минимизирају улогу усташа у Другом светском рату, него да супротно томе осуде и одбаце поновни успон усташтва, независно од политичких калкулација.
Имате фасцинантну животну причу, а ваши родитељи су иначе преживели Холокауст. Како је то утицало на Ваш јавни ангажман и на теме које су вам постале важне?
— Мој родитељи били су посебни по томе што нису дозволили Немцима да их дехуманизују. У Аушвиц-Биркенау моја мајка је искористила своје медицинско знање како би спасила Јеврејке од гасних комора, а у Берген-Белзену је са групом других затвореника успела да у животу одржи 149 јеврејске деце током бруталне зиме 1945. године и усред грозне епидемије тифуса. Након ослобођења Берген-Белзена, мој отац је постао вођа преживелих и наставио је да обавља ту улогу следећих пет година, током којих је Берген-Белсен постао највећи центар за избеглице у Немачкој. Моји родитељи су се упознали одмах након ослобођења Берген-Белзена, заљубили се, венчали и ја сам рођен у мају 1948. године. Никад нису били испуњени горчином, него су увек гледали напред, са много саосећања и емпатије. Научио сам од њих да је помагање другима обавеза, а не терет.
Извор: Индекс
