Немачки председник Франк Валтер Штајнмајер боравио је у Москви након седам година и после сусрета са руским председником Путином констатовано је да, упркос познатим политичким потешкоћама, руско-немачки односи не стоје и да су спремни да заједно раде на даљем њиховом развоју.
Да ли је у питању јачање осовине Москва—Берлин и колико она може бити нека врста противтеже политици Сједињених Држава?
Тешко нам је заједно, не можемо растављено
Са једне стране, Русија и Немачка не могу једна без друге, констатује за Спутњик Вадим Трухачов, историчар са Руског државног и хуманитарног универзитета, јер је за Немачку Русија највећи добављач енергената, а за Русију је Немачка највећи добављач високотехнолошких производа. Са друге стране, додаје Трухачов, Москва и Берлин су и даље конкуренти и супарници у источној Европи, или, боље речено, Немачка доживљава Русију на тај начин, без обзира на то ко је тренутно на власти у Берлину.
„Чак и ако Немачка изађе из сфере утицаја САД, наши билатерални односи неће бити идеални. Немачка сматра да сноси одговорност за стабилност источне Европе. Према њиховом мишљењу, повратак Крима у састав Русије подрива ову стабилност“, сматра Трухачов.
Међутим, напомиње тај историчар, немачко друштво и одређене политичке странке постају свесне да је повратак Крима било оно што се зове „нужна одбрана“, мада, немачком естаблишменту се то и даље не свиђа.
„Немачка неће признати Крим у догледној будућности, а чини ми се да уз прећутну сагласност Москве и Берлина ова тема полако нестаје са дневног реда. Обе стране су свесне да су политички неспоразуми штетни по бизнис и економске односе“, указује Трухачов.
У питању је посета немачког председника након седам година и иначе фигуре која истински представља спону између Русије и Немачке, подсећа за Спутњик Лазар Глишовић, докторант на Правном факултету у Београду, и то се показало нарочито у периоду захлађења односа 2014. након Крима, потом због оптужби о наводном учешћу Русије у сукобима у источној Украјини и на послетку у кризи у Сирији, кад је као министар спољних послова изузетно често боравио у Русији.
„Чак су једном приликом он и његов колега Сергеј Лавров констатовали да се чешће виђају међусобно него што виђају своје породице. Такође је и председник Владимир Путин често примао господина Штајнмајера као министра, што је необично и што представља изузетак, будући да он одржава ону дипломатску праксу да само са шефовима влада и држава има директне сусрете“, сугерише Глишовић.
Нема Британије, па је главобоља још већа
Свакако да ова посета долази у тренутку својеврсне америчке кампање у Европи која се тиче покушаја утицаја на државе да спроведе такозвану енергетску диверсификацију, примећује тај докторант, и тиме се директно удара на интересе Русије и у некој извесној мери и на интересе Немачке која се определила да добар део потреба гасних енергената набави управо из Русије и то заједничким пројектом „Северни ток 2“.
Односи Русије и Немачке прожети су, напомиње Глишовић, изузетно јаком економском сарадњом и упркос санкцијама ЕУ и једни и други су нашли начин да их вешто заобиђу. Постоји та бојазан, додаје он, са становишта САД, од даљег приближавања Немачке и Русије, које је сасвим природно.
„Ми сад имамо кристално јасну водећу улогу Немачке не смао због њене финансијске и политичке моћи са једне стране већ и због тога што је, додаје тај докторант, велики играч Велика Британија изашла из игре и није више део ЕУ. Тиме је Америка изгубила важног, можемо рећи стопостотног партнера унутар ЕУ и ту постоји та бојазан формирања неке осовине која се не би зауставила само на Берлину и Москви него би можда у своје окриље узела лако и Француску“, указује Глишовић.
Посебно можемо констатовати, истиче он, не само на званичном нивоу већ и на опредељењу гласача у свим овим државама које смо споменули, посебно у Француској и Немачкој, озбиљан део њих већ даје поверење онима који заговарају много боље, штавише изузетно добре односе са Руском Федерацијом.
„Последњу могућност да то видимо на делу имали смо у Аустрији пре неколико дана, у Немачкој кроз Алтернативу за Немачку и такође са традиционално јаком партијом Ле Пенове у Француској. То су све јаки политички играчи за које можемо рећи да им је један од заједничких именитеља тешња, боља сарадња са Руском Федерацијом“, подвлачи тај докторант.
Не мислим да Немачка седи на две столице када је реч о односима са Русијом, каже Вадим Трухачов, историчар са Руског државног хуманитарног универзитета, али истина је да Берлин спроводи такву политику у односима са САД. Са једне стране, Немачка покушава на све могуће начине да се додвори Америци, а са друге стране, Берлин је дефинитивно жељан самопотврђивања и волео би да игра што већу улогу у Европи и у свету.
„О томе се сада мало говори, али за Немачку је Балкан био и остаје место за одмеравање снага са Русијом. Мислим да у овом региону Немачка игра много већу улогу од САД и не одустаје од политике максималних притисака на Србију. Стога, када је реч о балканском питању, неспоразум између Русије и Немачке је постојао чак и у доба најбољих билатералних односа“, закључује Трухачов.
