Обележавањем стогодишњице такозване Сјеничке конференције, Бошњачко национално веће, не први пут, актуелизује маргиналне догађаје из прошлости и ставља их на пиједестал националне борбе за ослобођење санџачких муслимана (Бошњака).
Вероватно у недостатку националних хероја, Бошњачко национално веће (БНВ), у којем доминацију има Странка демократске акције Сулејмана Угљанина, пре пет година се окренуло слављењу имена Аћифа Хаџиахметовића — Бљуте, сарадника нациста, стрељаног 1945. године због издаје и масовних убистава на територији Санџака.
Слављење Аћиф ефендије изазвало је подељеност унутар бошњачке заједнице, па су из БНВ прибегли потрази за новим датумима и догађајима који би дали легитимитет Угљаниновим захтевима за аутономију Санџака.
Решење је наизглед пронађено у догађају из августа 1917. године, такозваној Сјеничкој конференцији. Те године, аустроугарске окупационе власти сазвале су састанак 12 председника санџачких општина, који су усвојили Декларацију којом се захтевало да се Новопазарски санџак, подељен између Србије и Црне Горе 1912. године, прикључи Босни и Херцеговини.
Колико је овај догађај маргиналан у историји, показује и чињеница да су му Кенет Морисон и Елизабет Робертс, аутори пристрасне и пробошњачки настројене санџачке псеудоисторије, посветили тек неколико реченица. Но, то не спречава Сулејмана Угљанина да овај догађај слави као, како каже историчар Чедомир Антић, „санџачку Филаделфију“.
Штавише, прошлог викенда БНВ је организовало међународни скуп под називом „Друштвено-политички, правни и историјски значај Сјеничке конференције“.
Учесници скупа позвали су међународну заједницу „да у процесу европских интеграција Западног Балкана реши статус Санџака“, да успостави правну сигурност, владавину права и једнакост пред законом на територији ове регије, саопштава информативна служба БНВ.
Шта значи решити „статус Санџака“ у контексту Сјеничке конференције?
Историчар Чедомир Антић претпоставља да би прваци БНВ желели да Европа поново буде угрожена од ауторитарности милитаризма царске Немачке и Аустроугарске.
„Ретка је прилика да један национални покрет окреће погледе ка оним сегментима прошлости који симболизују османски феудализам и аустријски милитаризам и веома је занимљиво да та „Филаделфија“ новопазарских и сјеничких Бошњака није место где је тријумфовала демократија, него место где су неки, делом анонимни, наметнути председници општина од стране војних аустријских власти, окупили и тежили да разбију једну демократску и међународну признату државу“, каже Антић.
Слично је и са случајем Аћиф ефендије, додаје Антић, који је током Другог светског рата у Дежевском срезу обновио феудализам, што је једини случај обнове феудализма у 20. веку.
Поред погледа у проблематичну прошлост, каже Антић, на делу је покушај једне групе људи, која више од десет година живи од средстава из српског буџета, да им неко други, по угледу на Косово, створи државу.
„При том, сами нису сигурни шта тачно желе. Хтели би да сви муслимани, било да су Срби, било да су Роми, буду обједињени под Новим Пазаром, односно Сарајевом. То је велики проблем који постоји већ дуго. Они би хтели да им други стварају и националну државу, и национални идентитет, и верску заједницу. Друго, они би хтели да у овом тренутку одвоје део Србије, али не и део Црне Горе. Зато што су на северу Црне Горе Срби у већини и зато што вероватно рачунају да ће, временом, у Црној Гори, заједно са Албанцима преузети целу државу“, каже Антић.
Ради се о злоупотреби и погрешном тумачењу историје, јер је покрет санџачких муслимана под аустроугарском окупацијом Србије био недемократски, као и покрет Алије Изетбеговића у БиХ, закључује Антић.
Обележавање стогодишњице Сјеничке конференције привлачење је пажње међународне заједнице после посете турског председника Реџепа Тајипа Ердогана Новом Пазару, сматра политиколог Андријана Максимовић са Државног универзитета у Новом Пазару.
Угљанин не одустаје од базичних принципа своје СДА, а обележавање годишњице Сјеничке конференције значи да није одустао од аутономије Санџака, каже Максимовић.
Читава прича, према њеном мишљењу, не може да ескалира у озбиљнију ситуацију. За сада је све на нивоу теорије, покушаји да се актуелизује прича о аутономији Санџака користи се од догађаја до догађаја.
Жеља појединих актера санџачке политичке сцене јесте да не одустају од принципа повезаних са захтевом за аутономију Санџака, јер на тај начин држе људе уз себе и имају одређену количину уцењивачког потенцијала према Београду.
„Мислим да не треба томе посвећивати превише пажње, да то не би отишло у другу крајност, у смислу да се заиста направи ни из чега нешто. Али свакако да не треба потпуно да се занемари од стране центaра и актера који су задужени за очување целовитости територије“, каже Максимовић.
Према Антићевим речима, прича о аутономији Санџака може да ескалира само ако Србија и Русија то дозволе.
„Ми смо дошли до националног минимума 1999. године. Оно што се десило 2008. десило би се свакако, с обзиром на чињеницу да Русија није хтела да помогне. Али сада и питање севера Косова, и питање Војводине, и питање Новог Пазара, и питање Републике Српске, доминантно зависе од нас“, каже Антић.
