Високи званичник Стејт Дипартмента Брајан Хојт Ји поприлично је уздрмао јавност у Србији да званични Београд не сме више да седи на две столице. Накнадно се дознало да Хојт Ји тражи од Србије не само да се одрекне сарадње са Русијом и да не дамо статус дипломата запосленима у Руско-српском хуманитарном центру, већ и да се оградимо од политике коју води Милорад Додик. Његовог саветника Александра Врањеша питали смо како тумачи изјаву америчког званичника?
„Добро питање је, у ствари, шта он уопште овде ради и кога он заступа овде и зашто бисмо ми њега уопште доживљавали озбиљно. Ја не потцењујем његову улогу, али нам тренутан однос актуелне америчке администрације према Стејт Департменту, сва та блокирања, неименовање на функције говоре да ми заправо не знамо кога он заступа. Да ли је Ји износио своје ставове, ставове претходне администрације или нове? По свему судећи, ово последње изгледа да сигурно није. Дакле, у том случају можемо да га посматрамо као особу која говори незваничне ставове, који припадају неким кружоцима или су везани за бившу политику, али ми данас то нисмо сигурни. Његове изјаве су звучале толико тенденциозно, да смо можда могли да га питамо шта мисли о некој изградњи ауто-пута. Он се поставио крајње аматерски и захтевао неке ствари које далеко превазилазе дипломатски речник.“
Колико Брајан Хојт Ји излази из дипломатских оквира?
— Не да излази из оквира, него ми не знамо ни каква је то дипломатија и како је конципирана. Волео бих да чујемо да ли ставове Хојта Јиа деле и друге америчке државне институције. Прича да Вучић треба да дисциплинује Додика је медијска, нисам приметио да се то икад десило у пракси. По релацијама које он успоставља на нивоу међународних односа, не стичем утисак да неко њему стално заврће руку због Додика. Поставио бих питање да ли председник Александар Вучић уопште треба да прима такве људе.
Како треба да се понаша председник ако му такав званичник прети наранџастом револуцијом?
— У питању су САД, није реално да Србија упућује протестне ноте и тражи одговорност, али је интересантно да је Вашингтон до сада правио обојене револуције мимо медија, а данас их најављује пред камерама, дакле, нешто није у реду, нешто се не уклапа у шаблон. Не сећам се да су они излазили у медије пре наранџасте револуције у Украјини, напротив, то су урадили испод радара јавности. Мислим да садашње претње не треба схватити озбиљно и тиме се показује да господин Ји није више особа од неког високог кредибилитета.
Шта је испровоцирало такву његову реакцију, да ли је то долазак руског министра одбране Сергеја Шојгуа у Београд и куповина „мигова“?
— Могуће, није необично да се на овим просторима укрштају копља великих сила и да, ако ћемо ово назвати неким новим обликом Хладног рата, да се сад одједном те ствари интензивирају. Интересантно је што такве ствари не можемо да видимо са друге стране. Ми не добијамо условљавања нити захтеве да се обустави сарадња САД и Србије. То показује један облик нервозе и одређену слабост. Велике силе не обраћају се на тај начин малим земљама и тиме показују да више нису достојне свог звања. Ако је министар Шојгу дошао у Србију, онда су они што пре морали да пошаљу неког свог изасланика који је очигледно дошао неприпремљен са неким флоскулама које су медијски креиране. Можда сам пропустио, али нисам видео да је господин Шојгу споменуо односе Србије са САД и са ЕУ.
Остале земље Европске уније сарађују са Руском Федерацијом, укључујући и Немачку, зашто је проблем када Србија то ради?
— И данас можемо да читамо међу критичарима на Западу да је Србија, у негативном смислу, требало да представља нека врата кинеске моћи уласка према Европи, према Западу. Међутим, неко стално има потребу да као семафор уређује комуникације односно, саобраћај на тој раскрсници. Ми смо свесни да смо превише мали да бисмо били актери тако великих политичких игара и ми од њих исто очекујемо да нас оставе на миру. Постоји ту једна контрадикција — говоре нам како смо небитни, мали, а стално нас увлаче у неке велике политичке игре и то је неки галиматијас са којим се јако тешко можемо носити. Замислите да је основни проблем америчке администрације однос Вучић–Додик или какву ћемо релацију имати ми са браћом Русима. Кад то чују све се наводно најеже и препадну. Причу да ће Вучић дисциплиновати Додика слушамо најмање две, као да живимо неки дежа ви, а они нас са друге стране позивају да идемо напред ка некој бољој будућности. Порука би требало да гласи: „Оставите нас на миру!“ Реците ако имате неку замерку по питању ових наших обавеза према европском путу, али прича да ће се правити наранџаста револуција у Србији, ако ништа друго, звучи јако непрофесионално.
Да ли Србија може у Европску унију без подршке Вашингтона?
— То треба да питамо Немачку. Морамо да схватимо да је Немачка та која ће уређивати те ствари. Она је после „брегзита“ дефинитивно најдоминантнија држава у Европској унији или ће то одлучивати Вашингтон.
Амерички Институт за стабилизацију и транзицију из Вашингтона објавио је анализу у којој се упозорава да је Босна и Херцеговина неуспела држава у срцу Европе и да до краја године мора да се промени изборни закон?
— Интересантно је да кад то Додик прича последњих десет година онда то називају пропагандом, сецесионизмом, а нико не види да реално нешто стварно не функционише и који су узроци, због чега је међународна заједница и даље присутна и ствара одређене проблеме? БиХ не функционише 25 година, није то ништа ново. Ниво дисфункционалности не посматра се само кроз односе Бањалуке и Сарајева, већ сада видимо да је дисфункционалност све јача и у односима Мостара и Сарајева. У Мостару се више од осам година не одржавају избори и то што постоје проблеми који су у вези са изборним законом је само показатељ да нешто не функционише. Проблем функционисања БиХ лежи у једном — када су представници Срба и Хрвата одлучили да направе нацрт Закона о Уставном суду, Бошњаци су рекли да не желе ни да чују за то. Питао сам једног високог међународног званичника како он на то гледа на шта је рекао: „Било би добро да се тај закон донесе и добро је што га баш Срби и Хрвати иницирају, али Бошњаци то не желе“. До сада је у БиХ тако функционисало, да кад неко нешто не жели, онда неке одређене силе, које су ту присутне врше притиске. Питао сам зашто не изврше притисак, нисам добио одговор. У БиХ систем мора да се мења на основу консензуса, а не тако што ће се Србима завртати руке на свакој теми. Међународна заједница се није оградила од аманета који је Алија Изетбеговић оставио Реџепу Тајипу Ердогану (о томе је недавно говорио Бакир Изетбеговић). Ако се БиХ посматра у целини онда му је и Бањалука дата у аманет. Нико није рекао да је то мешање у унутрашња питања, угрожавање суверенитета, конститутивног народа и Републике Српске као уставне категорије. БиХ је интересантна зато што се ту дволичност међународне заједнице најбоље види. Занимљиво је да због изборног закона Федерација неће функционисати у наредном периоду и нама у РС ће то бити јако забавно да посматрамо.
Парламент РС донео је Резолуцију о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности, а за то није гласала опозиција. Како то објашњавате?
— Опозиција се нашла у пат позицији због погрешне политике. У БиХ су дошли на ниво власти, а остали су опозиција на нивоу РС и онда су смислили политичку стратегију да у наредне четири године доведу до колапса неке институције, тражили су модел како да сруше Додика. Ближимо се новим изборима, а ништа се од тога није десило, не зато што они то нису желели већ зато што то није било реално. По свим показатељима, имаће мање посланика него што су имали 2010, а „Ипсос“ из Сарајева је прошле недеље саопштио да СНСД има око 49 одсто подршке. Бојали су се да гласају за Резолуцију, јер би то Амбасада САД осудила, а у исто време нису могли да се појаве пред народ и да кажу да због тога нису гласали, јер је то ипак историјски догађај. Изгласавањем Резолуције Народна скупштина РС јасно је ставила до знања да ће сва даља питања у вези са интеграцијама подешавати у складу са Србијом и да неће дозволити да оне у будућности буду на различитим странама.
Какви су планови председника Додика? Да ли ће се кандидовати за члана председништва БиХ?
— Он је на то питање рекао: „Бићу председник нечега“. Он је поручио гласачима СНСД-а да ће та партија имати свог кандидата за председника РС и тако демантовао гласине. Председник Додик има више опција пред собом. Може ићи за члана Председништва БиХ, да се кандидује за премијера РС, а чак постоји и уставна могућност да се као члан Председништва у некој фази повуче са тог места и постане премијер. Онда би на основу већине у Парламенту био изабран нови члан Председништва. Значи, постоји више опција, а шта ће господин Додик да одлучи, мислим да то само он зна.
Да ли вас забрињава чињеница што је у Судском већу, које је ослободило Насера Орића, било и троје Срба?
— Прича има више слојева. Постављају се питања ко је био у Судском већу и како је Тужилаштво формулисало тужбу. Отворено је питање и ко су били сведоци и да ли су застрашивани. Орић је човек из криминалног миљеа и без обзира на то каква му је улога у рату била, он је данас не само слободан човек, већ је и национални херој у Сарајеву. Да ли је то формула за суживот и за бољу будућност у БиХ? РС је тешко прогутала чињеницу да су неки њени генерали осуђени, али оно што је најмање очекивала јесте да бар са друге стране одговорни за смрт Срба и све ратне злочине који су почињени над српским народом буду процесуирани и осуђени. Сад неко смишља историју на овај начин — ако ми осудимо толики и толики број Срба, а не осудимо толики број Бошњака, неко ће да напише историју како су ствари изгледале из њихове перспективе, а онда ће неки Срби то да прихвате и живећемо срећно. Не иде то тако. Ако је њима циљ да Орић буде национални херој, а нас позивају да градимо неку бољу БиХ, није ни чудо што је прича о немогућој држави и даље актуелна.
