Није ово прича о Славољубу Муслину, него о Србији.
О Србији у којој је смењен и понижен селектор фудбалске репрезентације коју је одвео на Светско првенство у Русији.
О Србији у којој је брутално кажњен човек који је постигао резултат — мерљив, видљив, кристално јасан, неупитан, неспоран.
О Србији у којој нико од државних ауторитета није подигао бар глас у одбрану некога ко је у великој мери допринео радости нације, јер ће се застава државе вијорити на вероватно најграндиознијем, а сигурно најпопуларнијем спортском догађају на планети.
О Србији у којој нико не предузима ништа чак ни кад дојучерашњи први човек националног тима отворено каже да напушта све јер не жели да му се полусвет меша у посао.
Укратко, овако гажење по некоме ко би требало на јавној сцени да буде уздигнут као херој, ужасан је преседан који може оставити последице у свим порама друштва.
И, што је још песимистичније, цео случај открива завесу иза које се види да је нешто дубински, у организму ове земље већ затровано опасним канцером у којем у великој мери важне потезе вуку и импровизатори, мешетари, послушници, шпекуланти.
Тачно је, формално о првом човеку репрезентације одлучује Фудбалски савез Србије. Али у свим модерним светским државама фудбал често надилази спорт. Фудбал је и својеврсан магнет за позитивну мобилизацију нације. Фудбал је и покретач за младе генерације. Фудбал је више од игре.
Зато је болно по јавни интерес да, на пример, бар министар спорта, ако не неко значајнији, виши и политички моћнији није изнео став у одбрану, не Славољуба Муслина, него принципа.
Принципа да онај ко оствари циљ, ко стигне први, ко донесе бољитак, ко победи, не сме да буде бачен у блато. Већ да буде награђен.
То је управо и врховни принцип који би морао да се усади у подсвест деце који се тек упознају са механизмима на којима почива свет у којем ће да се школују, такмиче, одрастају, раде, остварују.
Безброј пута смо чули и од председника државе Александра Вучића да је у политици једино битно какав ће резултат бити на семафору. И то јесте једино исправно, праведно, плодотворно.
Али зашто онда у случају човека, у кога су били уперени сви рефлектори ове земље последњих дана, није примењен само једноставан и непогрешив принцип који заиста сликовито гласи: „Погледајте семафор“.
Зашто је то беспризорно поништено.
Да ли је деци Србије послата порука: није важно да будете најбољи. Није важно да победите. Није важно да се пласирате даље. Да остварите зацртани циљ.
Ништа од тога вам не вреди, ако не играте поданички по закулисним „правилима“ која вам неко издиктира. По правилима која нису нигде уговорена, записана, потписана, печатирана. По правилима која ће вам неко ултимативно шапнути узгред, у пролазу. По правилима која угрожавају вашу елементарну професионалну слободу — да доносите одлуке и да одговарате за њихове последице.
Ту је, дакле, кључ.
Шта је суштинска вредност која опредељује развој српског друштва на свим нивоима. Тренинг, знање, образовање и резултат или нешто пето. Што не знамо ни шта је.
Питао ме је син:
„Тата, зашто су сменили тренера кад смо победили и идемо на светско првенство?“
Одговорио сам му:
„Не знам.“
Признајем, слагао сам.
